Od linosti nema gore žalosti
| Od linosti nema gore žalosti autor: nepoznat |
Živio u davna vrimena siromah čovik. Imo je on malo siromaštva, al' sve to njemu nije vridilo toliko, koliko dobra žena. Kad urane, on i žena zajedno. Kad ukasne u brazdi il' nad motikom, on i žena zajedno. Tako su na to malo siromaštva i imali života. Al' kud će kiša, već na vašar - kud će nevolja već u sirotinju. Nisu oni proživili koju godinicu, pa siromašku umre najveće blago - dobra žena.
Svakom čoviku je dobra žena blago i dika kuće, a koji je taku već imo, tom rđu nemoj ni ponuditi. Pusta sad u siromaška kuća, oladilo se ognjište, a košulja crna na njemu i petkom i svetkom. Šta će čovik, već potraži drugu ženu. Ima udavača na svakoj ćeši, al' ni jedna ne bi nažuljila rebra ni metlom ni motikom. Dotužilo to čoviku, pa jedared smisli: oženit će se iz komšijskog sela, al' sa prvom udavačom na koju naiđe.
Kadgod su bile suvaje, što su konji vukli, pa se tako mlilo. Na kraj sela suvaja i prid njom udovac nađe djevojku, koja čeka na mlivo.
- Oćeš se udati za mene, djevojko, - pita on nju na pričac.
- Ja ne znam, pitaj nane, - zašprljeka divojka, al' mazno ko da se priila medeni' kolača.
Mladoženji je bilo dosta udavače, al' je bio od riči, pa kad je utuvio, da će se prvom na koju naiđe oženiti, ne popušta ni sebi.
Zapita on matere, a ova veli:
- Divoka je za udaju, al' ću ti odma' kazati, da moja cura jedva zna i ovce čuvati, a prati ni kuvati nikako. Nemoj posli kazati, da smo ti prodali mačku u džaku.
- Pazi, sinko, - na to će otac, - to je materina maza. Ova matora je još samo u med nije zamakala i u mliku kupala. Uzmi je samo, ako si vridan od nje ženu načiniti.
Sve je to mladoženja vidio, čim je divojka usta otvorila, pa ovako veli didi:
- Ne će tu biti nevolja. Imam ja jednu veliku torbu; dok je ta puna, mlada ne će morati ništa raditi.
Odma' on iz zakoša izvadi veliku šarenu torbu, al' punu bilog kruva, mrsa i smoka, a ne kaže njima, šta je u njoj.
- Ti samo pazi, da je ova torba uvik puna, pa ne ćeš imati brige, - kaže on i udavači.
Radost je tu sad velika: mladin otac se raduje, što će mu maza otić' s vrata, mater se raduje, te će ćer tako dobro udomiti, a mladoženja, što je mlada pristala, da se uda pod tom pogodbom, da ne radi, dok je torba puna.
Drugi dan mladoženja krene na oranje, a mlada će čuvati kućno slime. Prije neg će poći, čovik obisi torbu na klin i zapriti joj još:
- Ti, torbo, dok si puna, da svršiš sav kućni poso.
I krene on, al' će žena:
- Ti čovče odeš, al' ne kažeš meni šta ću ja ručati, pa užinati.
- Ima u torbi svega, samo ti uzmi, rankuše moj, kad ti triba.
Uveče čovik došo s oranja, a žena sidi u zapećku, mačak joj u krilu, pa ne znaš, ko kome prede: mačak njoj il' ona mačku; a po kući drlo i vašar. Da padne priko metle, ta ne bi je se mlada ni žignila, kad torba treba a svrši sav poso.
Čovik još nije ni zakoracio priko praga, a žena, na, puna tužbe.
- Vidi čovče, ova torba ni slamku nije pomela!
Čovik se bajage iznenadio, pa se rasrdio i razgoropadio:
- Gle ti linčine, samo na klinu visi, - pa udri po njoj.
Dobro je naplesko torbu, al' kad će se maniti, on ko da se siti, pa najedared kaže:
- E, ženo, al ova torba ko da nije sasvim puna!
- Pa odvaja se, kad sam ja i ručala i užinala iz nje, - na to će žena.
- Zato se valjda ni nije latila tako svesrdno posla, - kaže čovik i odma' iz nje izvadi i večeru.
Tako to bilo i drugi dan, pa treći i sve redom. Čovik ruži i tuče svaki da torbu, dok se jedared nije ispaznila.
- Šta ćemo sad? - uzbunila se žena, kad je došlo vrime ručku.
Čovik se bajage dao u brigu, pa mu se sve puši glava, i kad je žena dobro ogladnila, kaže:
- E, pa tu nema drugo, već da je torba vazda puna, pa onda ne ćemo morati raditi.
- Pa šta ćemo, čovče!?
- Moramo je uvik puniti. Ja sam ti kazao i kad sam te prosio, da na ćeš imati brige, dogod je torba puna. Čim smo prvi dan ručali, vidila si i sama, da torba odma' nije bila baš sasvim puna.
Pita ona i kako će je napuniti, a on joj pokaže. Kako on pokaziva, tako žena kuću pospremila, pa živinu naranila, a čovik velikog pivca za vrat, pa ga žena ispeče. Da on njoj i brašna, pokaže, kako se zakuhava, pa peć žari, i lipo se i kruv ispeče. Onda on i pivca i kruv u torbu, pa kaže:
- E, sad ženo možeš skrstiti ruke.
Došlo vrime da se žito kosi, a on ženi kuku u ruke, pa nek rukoveta.
- Ja to ne znama, - tuži se žena.
- Naučit ćeš. Šta ćeš se tužiti, ženo, kad znaš, da moramo torbu napuniti, ako želiš siditi u zapećku. Od žita je brašno, od brašna pogača, a s njom se torba najviše puni.
Tako se žena utrla u rad, al' joj nije pravo, kad se torba uvik prazni, pa je uvik triba i puniti. Poruči mlada jedared materi, da je njoj tu jako dotužalo, pa il' nek je vodi, il' nek dođe, da ovog čovika pripitomi.
Digla se baba odma', al' se naoštrila ko aždaja. Zet joj se već odavna nado, pa čim je babu ugledao, on odma' ciplju na koraće. Stigla baba, zet pila drva i baca i' sebi.
- O ludi čovče, ko je to još vidio bacati sebi! - vikne ona, al' još s kapije.
- Je l', mamo, da je lud onaj, ko samo sebi baca - lipo on nju dočeka, ko da ne zna, kaki je vijar ovamo dono.
Baba sad još više misli, da joj zet nije dočuvan, pa ona do ćeri. I kad je čula njezine tužbe, bilo je tu svakakih imena za zeta. Ruži njeg' baba, pa ga zove unutra, al' zeta nigdi. Sad će ona tražiti, pa jedared zeta nađe, di se sakrio na tavanu.
- Šta si ti slipi miš ili sovuljaga, kad se tu zavuko za odžak?! - razgoropadi se baba još više.
- Juj, mamo nemojte me karati! - prinemaže se ovaj. - Sakrio sam se od briga. Već ni sam ne znam, kud bi se zavuko, kad me brige gone u stopu.
- Kako te brige gone, bole te ne morile!
- Ta tribalo bi orati pod žito, a uginio mi jedan vo. Šta ću tužen i žalostan, kad s jednim ni brazditi ne možem, jaram se uvik nakrivi.
- A kako ćeš kruvom ženu priraniti, ako ni ne zasiješ, nesrićo jedna, - ruži ga baba.
On samo uvuko uši među ramena, pa ćuti.
- Daj ovamo tog jednog vola, pa ću ti ja pokazati šta triba raditi, - vikne na njega baba.
Odma' on vola na njivu, pa plug i jaram spremi. Ni baba nije čekala, već jednu stranu jarma volu za vrat, a drugu sebi, pa onda kaže zetu:
- Ti samo drži ručice, da brazda iđe kako triba.
Sluša zet, a baba izdurala brazdu skoro do po njive, pa onda kaže:
- Šta si se stisko ko sinoćni kiseli kupus?! Ako drugčije ne, a ti evo ovako u jaram, a žena nek drži ručice pluga, al' godišnji kruv mora biti zasijan.
- Tako je, mamo, kaže čovik, - al' recite tako, da to i moja žena čuje.
- Ni ne ću samo tebi, tako nedočuvanom, - goropadi se baba i ode ćeri a otud kući, al' tako, a zeta više nije ni pogledala.
Ode baba kući, pa rondza po svom komšiluku kakog šmolju ima za zeta, koji ni ženi nije vridan kruva nastačiti, već se samo uzda u niku punu torbu. Dodijala već svem komšiluku, a najviše didi, pa se jedared spremi i starac, da vidi zeta.
- No sad će se sastati dva zgavljena i razgaljena, - ruga se baba didi.
Didi ni brige za to. Njemu se zet učinio čovik vridan i čuvaran, a svoju babu i ćer poznaje dobro, pa dida krene da poviruje ono, što svojim ušima čuje i očima vidi.
Kad on došo pod salaš, a njegov zet plužio brazdu, a mlada vodi volove.
- Tako, tako dico, samo složno raditi, onda će biti u kući života, - kaže njima dida.
Pametno strac govori, pa mu zet sve traži mista, al' će se ćer i ocu tužiti.
- Bobo, - kaže, - meni je čovik kazo, da ne ću morat' ništa raditi, a malo po malo, pa ja sad sve moram raditi ko i on.
- Ja sam kazo, da ne će morati ništa raditi, dok je torba puna, je l' tako, dida moj dragi?!
- Tako je, - potvrdi dida - A šta je s te torbe, nije puna?!
- Puna je ona, dok ne ručamo i na užinamo iz nje, - kaže ćer.
- Pa ti onda nemoj ni ručati ni užinati, ako ne ćeš da radiš, pa će torba uvik bit puna, - na to će otac.
- Nisam ja naučila na glad.
- A ti onda napuni ono, što isprazniš.
Vidi dida, da je zet još i mudriji neg' što je mislio, a bome i zet vidi, da je dida čovik razgaljen, pa ga gosti i časti ko nikoga dosada. Tri dana su se dida i zet častili, a reduša samo dvori. Kad se dida nagostio, zet ga lipo ispratio, pa mu još i za put obisio čuturu vina o vrat.
Došo dida pod svoje selo, a baba već izviriva. Kad ga je iz daleka ugledla s velikom čuturom na vratu, ona odma' nadigla graju. Zgrnile se komšije, a baba poviče:
- Jesam vam kazala, kakom nedočuvanom sam dala u ruke moju ćer?! Ko nije virovo, nek gleda?! Ta nesrića je sa mnom polak njive obrazdila, al' ja sam prvog dana pobigla! Sirotog didu mi je zadržo tri dana i što sam ja obrazdila, to je na didi sve pooro i posijo, pa mu ni to nije bilo dosta, još sirotom starcu i komad jarma obisio o vrat!
U to stigo bliže i dida, a kad su komšije vidile, šta mu je na vratu, oni udarili u smijanje; pa kad je dida na nji' još i nazdravio, bome nije bilo ni jednog, koji nije kazo:
- Ej, babo, da nam je malo počešće ovakvog jarma!