Od kola

Od kola autor: Hanibal Lucić

Neharnu služim gospoju, zamani danke traću,
   Za virnu službu jer moju neće mi dati plaću.
Ni će uzu oblakčati kojom me željna sveza,
   Koja me hoće skončati, toliko me zateza.
Svaki čas u me strilicu hita i ne počiva,
   A šaranu li tulicu nigdar ne ispražnjiva.
A zaman se je zašćitat, jer ova zlata strila
   More i gvozdje prolitat i sva oružja cila.
Meni ti parsi propade kroz sva želiza oružna
   Kada me rana dopade usrid sardašca tužna.
Svak ti se zaman zahodi daleko i sakriva,
   Jer ova svudi nahodi strilica i prispiva.
Ja ti se hotjah prik svita nebožac da odbignu,
   Ajme, strilo jadovita, barzo ti me dostignu!
Svak ti se zaman još moli, pridaje i umilja,
   Jer se tad većma oholi i s većim jadom strilja.
Ja se molih duga lita ponižen i umiljen,
   Ajme, strilo jadovita, većma ostah ucviljen.
Još je zamani vapiti, skucati, uzdihati;
   Britke je rane tarpiti, i muče izdihati.
Nu se der, vilo, spomeni, rob ti se dah i sužan,
   A nî krivine u meni, a nisam glavom dužan.
Nu se zagledaj, gospoje, u moju viru pravu,
   Kakono i ja u tvoje lišce i rusu glavu.
Vidit ćeš vira da moja nathodi sve virnosti
   Kakono, vilo, i tvoja lipota sve liposti.
Kako se tebi pristoji, kako se prosi za te,
   Da tvoja glava ne stoji brez vridne krune zlate,
Tako se i meni pristoji koji bih umarl za te,
   Da moja vira ne stoji brez kojegodi plate.
A dosti sam, mâ radosti, pritarpil jada i muke,
   Vrime je, smartnoj žalosti izmi me jur iz ruke.