Ocu i gospodinu hvale i časti veledostojnomu dom Mavru Kalujeru, Dubrovčaninu

Ocu i gospodinu hvale i časti veledostojnomu dom Mavru Kalujeru, Dubrovčaninu
autor: Petar Hektorović


Službeniče pravi Boga nebeskoga,
  Kî na te postavi bilig reda svoga,
Kî tako nosiš tî i tako provodiš
  Da ti se ime šti kuda ne prohodiš,
Kriposti velika kojom je procvala
  Grada Dubrovnika ureha nemala,
Ne vim ja kâ je stvar uzrok ni ča mi je
  Da sam kako mornar koji plav razbije
Koji se razbivši, kad na kraj iskoči
  I sve izgubivši, grozne suze toči,
Ter izglasa viče tuj škodu žaleći,
  Zatim se zariče zakletve čineći,
Ako se dobavi polja ili gore
  Da veće ne stavi stupala na more,
I gdi ga svak čuje odluku učini
  Da već ne putuje po morskoj pučini,
A domalo potom ne zna ča je rekal
  Ni ča se je rotom kunući zatekal,
Jere se povrati na pridnje živin'je
  I volju privrati na drugo želin'je,
Ter bude jidriti gdino ga pokriše
  Valove sarditi i o kraj udriše,
Gdi prija malo dan jedva se obrani
  Da zdrav izgazi van i život uhrani,
Tako t' sam mnokrat ja zaradi saznan'ja
  Tiral od mene tja pisni i skladan'ja
I druzim govoril da ću toj pustiti
  I sâm sam vazda mnil da će tako biti.
U mnin'ju kojemu usprohode lita
  Da mi se u temu već misal ne splita.
Taj posal u meni tako se raščini
  Kako led studeni na sunca vrućini,
Kako da nikadar ne kušah taj dila
  Ni općih taku stvar ni da mi bî mila.
Rad koga saznan'ja, uzroka rad koga,
  Posli ću t' kazat ja srid pisma ovoga.
Kada bude zatim u nikomu čudu,
  Ne znam kako ni vim, pisni me dobudu
Ke počnu skladati opet po nauk moj,
  Mneć od njih imati razgovor i pokoj.
Da kad se smislim stav i lita kad zbrojim,
  Sebi kriv i neprav ne znam ja gdi stojim,
Kojim nî ni mal broj (ča se šteć nahodi)
  Jer kô teče ovoj sedamdeset vodi.
Videć da mi malo vrimena ostaje
  Kô bi se imalo provodit najslaje
A to nastojeći nada svaka ina
  Milosti doteći Boga gospodina,
Njega sa svom moćju sarčeno moleći
  I dnevom i noćju službu mu čineći,
Pitajuć prošćen'je, i ne šćedeć truda
  Za grišno življen'je i za dila huda,
Pisni i skladan'ja odlučiv pustiti,
  Nebeskoga stan'ja išćuć dil imiti,
Gdi nisu žalosti, gdi nî zlo hotin'je
  Ner svake radosti i mirno živin'je,
Gdi je zdravje milo, život neskončani,
  Ljupko svako dilo, gdi su brez noći dani,
Gdi ni studen ni znoj, gdi nisu kajan'ja,
  Gdi brez truda pokoj, ljubav brez pričan'ja,
Gdi svitlost brez tmine sve strane opsiva,
  Gdi su slasti ine kim se broj zabiva,
Jer koja stvar luja na svit more biti,
  Škodnija ni huja neg sebe zabiti
I duše spasen'je kâ nigdar ne umire
  Koja je stvoren'je vikovnje brez mire
I ne htit bolji bit, buduć na saspin'ju,
  Ni zlu ćud prominit na boljem živin'ju:
Jur kad mladost projde kâ ne zna kud hodi
  I kad starost dojde kâ nas k smarti vodi,
Svega kipa bitje kad se je skončalo,
  Neveselo žitje kada je ostalo,
Kad budu blišćati oči zlo gledajuć,
  A uši šušnjati to gore slišajuć,
Kad prisiše koža, kada lica blide,
  Kada slabost množa a snaga otide,
Kad vraskavo čelo nad oči napada
  Plačno i dreselo, a sida je brada,
Kad glava plišiva na muhe se tuži,
  Kad starost ričljiva svakomu dotuži,
Kad se pleća zgarbe, usta zlom vonjaju,
  Zubi se ošćarbe i sami padaju,
Kada malo ćute usta slasti svake,
  Ćućen'ja se smute, ruke su nejake,
Kad je put opala, vlasi opuzuju,
  Parsi se od mala truda zadušuju,
Kad otiču noge i stupala toje,
  Kad nemoći mnoge kupe se i goje,
Kada kašlji muče ne hteći pristati,
  Slaba se oduče kolina trujati,
Kad se ne stepljaju uda negli stinu
  Često naslanjaju želeć da počinu,
Kad malo primukne jazik govoreći,
  Kad se s trudom hukne posidit hoteći,
Kad se jačeć dviže, kada se jiduje,
  Nedaleč od hiže kada se putuje,
Kada se odveće noge potipaju
  I kipom kud neće zanoseć motaju.
Tej zbrojene stvari, manjšine takove,
  Tilu poklisari svarhe su njegove.
Svaka navišćuje kad dojdu taki dni
  Sprav' da se putuje, već na svit stan'ja nî.
I kî se uzviše umom u mladosti
  Kad godi pogriše pamet u starosti,
Ter tako luduju i malo se svide,
  Da jih uzmiluju mnokrat kî jih vide.
Ča se dake hoće človiku svakomu
  Kad življen'ju voće prizriva ovomu?
Ino ne misliti ner ono varh svega
  Čim će put dobiti života vičnjega.
Mladim se ne zna rok vika dokle projde,
  Li vazda ni njih skok do cilja ne dojde,
A starost poznaje po mnoga zlamen'ja
  Blizu svarhe da je tere raščinjen'ja.
Dvi stvari se dake čuvati imaju
  Već neg ine svake, jer se ne staraju,
Ke nigdar dovika na manje ne hode,
  A svega človika na grihe navode:
Sarce i jazik dim, jer dokle se žive,
  Oni se ljudem svim najveće protive.
Sarce misli nove svaki čas pripravlja,
  A jazik njegove posle ne ostavlja;
Hiti govoriti ča misal pripravi
  Da se sve očiti nadvor i objavi.
Zato se čuvati ima toj ča truje
  I s pomnjom daržati kad se pomlajuje,
Neka moć tih stvari sa svu njih tašćinu
  Dušu ne privari ni nam dâ vašćinu.
Svak ima smisliti vrime u kom stoji,
  Dobro prociniti ča mu se pristoji,
Tere dilovati čim neće toj vrime
  Raspravu imati bljuduć se sasvime
Ča neće životu ni stan'ju njegovu
  Navalit grihotu ni bitju takovu
Oto t' dah na znan'je sve ča nenavidi
  Pisni i skladan'je i ča starost slidi.
Nu ja za svaka taj li htih se slobodit
  Da te jednokrat daj još budem pohodit
S dostojnim poklonom, s častju kom te štuju
  I s harnostju onom kom se dužan čuju
I s sarčenim ovim i ljupkim pisan'jem,
  S kakovim-takovim (kô vidiš) skladan'jem
Kad kipom ne mogu, kad mi nî dano toj
  S česa bih ja mnogu slast ćutil i pokoj.
Na to me dovede prijatelj jedan moj
  Prid kim me uzvede visoko razum tvoj
Kada mi povidi došad k mistu svomu
  Ča s tobom besidi o meni o tvomu,
I dohodeć ini s kojimi naredno
  Ljubav me tva mini sarčeno i medno.
Na svem zahvaljuju ter ti se pridaju
  Da svi kî to čuju za tvoga me znaju.
Rad ljubavi tvoje šalju t' s knjigom ovom
  Nike stvari moje pod odićom novom
Zdol imenovane ke sam ja brojio
  I složil na člane kako sam umio,
Da se vridnost tvoja kad joj što domori,
  Šteći pisma moja o tom razgovori.
Kad nam se viditi ne da srića naju,
  Bog nam se združiti dopusti u raju.

U Starom Hvaru parvi dan miseca luja šestoga godišća od Spasenja našega nakon tisuća pet sat i pedeset.