Obašašća i basanja/Krvotok kamena
- KRVOTOK KAMENA
- Glas kamene nadgrobnice Pribilovića
- u Kraljevoj Sutjesci, u ljeto 1971.
- Isikoše me i vrhu mene učiniše krv nezaimitu...
- govorim,
- ljudi!
- U ploču, u kamen sam se stvorio, meso svoje crvu poklonio, da bih vam, kamen i nijem, progovorio.
- Isikoše me
- U Sutjesci, u Ključu, na Baljvinama me isikoše,
- u grabežima, po ledinama, u dvorima,
- i nezaimitu krv učiniše nada mnom cijelom Bosnom,
- gore i dolje,
- tamo i amo,
- a ja se udvajam, utrajam, u kamenu umnožavam...
- Za života ne znadijah do besjede prave doći.
- Gledah i sam da otkinem, uštinem, s povjesma sudbine nit povedem.
- Kad me isikoše, ne ostaviše mi ništa. Ni glad. Samo glas, kamen, od kamena satkan. Razma glasa ništa mi ne osta. U glas sav sam se stvorio, da bih progovorio.
- I kako progovorih, većma govorim.
- U uho se pretvorite, očiju vam ne treba, na zao će vas put, i mene su!
- Uši očistite, srce u uši popnite, nek glas ovaj zdrav prav pravo u srce sjekne!
- Ne za mene, ja nikoga svog, ni sebe sama nemam.
- Za vas okati, za vas živi i krilati, za vas da vas ko i mene vrijeme ne osakati.
- Za vas, da se u ljepši, ne u ovaj grobni, turobni, u ljepši glas da se stvorite.
- Za vas, da pjev naraštaju, ne hropac, ostavite.
- Za vas, da se nikad više ne mogne reći: rodio se kad je umro, blago njemu!
- Za vas, da jednoga dana uzmognete širom oči otvoriti, pravo i zdravo stati suncu naprema se,
- u oči mu pogledati, pa se nesprženi između se
- zgledati,
- svak svome poslu prionuti,
- k večeri kad bude, zdravo i pravo zapjevati,
- za miran san i sutrašnji dan ne brinuti,
- iza sna ne skakati,
- noža ne potezati na vlastitu, iz sna, utvaru.
- Za vas, da u taj dan progledavši,
- mene kamena prevrnete,
- u kaldrmi za me mjesta nađete,
- s uma smetnete.