Daleko prek plavih planinah
I dale od oblakov belih
Veliju, da cvet je, kaj samo
Po noći odpira svoj kelih.
Po noći, kad meseca svetlo
Kak srebro se z neba preleva
Na reku i dole, a v lugu
Slaviček popeva, popeva.
I tiho trepećeju krilci,
Budiju metulji se šari,
Tam cvete vam noćni taj lotos,
Na reki, na Godavari.
Prek vodiju steze od srebra,
Tam hodiju senje po noći,
Tam vse je tak čudno i lepo,
Da niti povedat ni moći.
Veliju: i čoveku v duši
Taj cvet je, al skrit je gliboko
I samo ga v ljubavi vidi
Deteta nedužnoga oko.
"Pak morti i zbilja!" ste rekli
I rukom ste pokrili oči,
A ja sem se zmislil na senje,
Na lotos i mesečne noći...
