Njemušti jezik
| Njemušti jezik autor: nepoznat |
Tako je bio jedan car, pa šećući jednom srete ribara, a on nosi ribu prodavati. Car ga pita:
- Šta bi ti iskao za tu ribu?
- Što mi god dadeš, - odgovori on. Car mu izvadi dukat i reče:
- Evo ti dukat, kad si tako pošten.
Ribar uzme dukat i vrati se kući, a car odnese ribu. Kad je car nosio ribu, progovori mu ona:
- Care, svari me i pojedi, pa ćeš znati njemušti jezik. Ali ako ti je milo da sam znadeš, ne daj nikome kušati ni župe ni mesa, jer kogod kuša, znat će što i ti.
Kad to car čuje, donese ribu kući, pa je dade najvjernijem sluganu, da mu je svari, ali da ne dirne ni župe ni ribe ni za živu glavu. Sluga uzme ribu pa je raspravi i metne variti. A kad je bila varena, reče on sam sebi:
- Bože moj, zašto ja to ne bih smio kušati? Ta car ne će ni poznati, ako ja kušam.
Pa uzme malko ribe te kuša, srknu župe, i gle, namah čuje, gdje ćeno za njim stoji i mašuka repom i govori mu:
- Dajde i meni malko, gladan sam.
On to opazi, pa onda uzme ribu i odnese caru. Car ga pita:
- Da nijesi kušao?
- Nijesam, - reče on, a car uzme i pojede ribu. Kad je car pojeo ribu, čuje odmah gdje muve zuče i divane:
- Da znade car, da je prevaren, bome bi se ljutio.
Kad to car čuje, pita ih, gdje je prevaren, a one mu kažu:
- Misli, pa ćeš se i sam sjetiti. - Car stade misliti dugo o tome, ali se nikako nije mogao sjetiti.
Potom car jedanput zakala u lov sa svojim slugom, pa kad su preko jednog brda prelazili, nađu mravinjak, a to mravi divane među se, kako ima negdje preko tri mora jabuka rodna, i ko bi tu jabuku obrao, pa povadio sredinu iz nje i strpao u hrpu, da bi se za svaku noć napunile one koruge zlata; pa onda zlato ujutru povaditi, a koruge ostaviti, pa će se tako opet do ujutru napuniti. Kad car to vidi, pita slugana, što se je nasmijao, a on reče da nije ništa. Car ga pusti, pa odu dalje. Idući tako dođu u jednu planinu, a kad oni tamo, al govedari zapalili planinu, pa vatra već dogorela do jednog mravinjaka, a mravi se upropadali tamo amo, a ne mogu nikuda. Kad oni k njima, a mravi viču:
- Ne daj nas, Jovo!
Slugan, kad to čuje, sađe s konja, pa uze granu, te onu vatru potrne i odgrne od njih. Kad to car vidi, pita slugana, što mu se je ražalilo na te mrave, kad je toliko oko njih štentao, a on reče:
- Pa zar bi bolje bilo da su izgorjeli? (A car je čuo što su mravi divanili, pa se je odmah sjetio, da i sluga to razumije.) Potom car ode naprvo, a sluga malo zaostane, a najveći mrav upita, što bi najvolio da mu dade zato, što je od njih vatru odgrnu. On reče:
- Ništa, šta bi mi ti dao? - A mrav mu dade jednu svoju nogu, pa mu reče:
- Evo ti ove noge, pa ako ti bude trebalo naše pomoći, a ti samo pirni u nju, pa ćemo svi doći.
On uzme nogu, pa otiđe sa carem dalje. Kad opet tako dođu na jedno mjesto, al' nađu lasicu gdje je premotala hrpu miša, a oni svi viču:
- Ne daj nas, Jovo! Ne daj nas, Jovo!
Kad to slugan vidi, skoči s konja opet, pa ubije lasicu; a kad to car vidi, reče mu:
- E, slugo, nije čist posao: ti si jeo ribe.
A on reče:
- Nijesam.
- Ne, ne, - reče car, - sad je svejedno. Hajdemo kući. Potom oni odu kući, i onda mu car reče:
- Slugo, ja ću posuti po livadi tri struke bisera moje kćeri. Ona znade koliko zrna ima, pa ako toga bisera ti ne pokupiš, da sva zrna budu na broju, ja ću ti glavu odsjeći.
Kad on to čuje, rastuži se, pa ode na livadu i stane tražiti; ali već podne, a on još nije našao tri zrna bisera. Sad on sjede pod trn u hlad da počine (kao veli, sad svejedno, vidim, da me nema), pa tako pod trnom sjedeći opazi mrava, gdje ide uz deblo gore i dolje, i popijeva:
- Blago meni u ljetu! Blago meni u ljetu!
On gleda u njega, pa mu pane na um noga, te ju uzme i pirne u nju, al' eto ti oko njega sve od samijeh mravi oživi, pa ga pitaju šta bi rad. On im kaže, kako je car, zato što je njih odbranio, prosuo tri struke bisera svoje kćeri, i da ih on sada mora pokupiti, ili da će mu glavu odsjeći.
- A još ne znam, - reče on, - ni koliko zrna ima.
Kad to mravi čuju, navale po livadi, i začas mu sva zrna donesu. On sad uzme biser, pa ga odnese i preda caru, a car zapita kćer, jesu li zrna na broju; ona reče, da jesu. Onda mu car reče:
- Sad moraš ići preko ona tri mora, obrati onu jabuku i sredinu povaditi van, a koru donijeti svu amo; ali kora ne smije biti nigdje načeta nego kod cvijeta.
Kad on to čuje, sad se tekar prepane, te otiđe. Idući tako i tražeći jabuke dođe do prvoga mora, i tu leže u hlad da počine. Čim on leže, al' ispod njega travka progovori:
- Ne lezi na mene, grehota je, nego me uberi i pomiriši, a potom se namaži ispod pazuha i koljena, pa ćeš tako prijeći preko mora.
Kad on to čuje, ubere travku, pa ju omiriši, i namaže se, i odmah mu narastu krila. On onda počine još malo, pa se digne na krila, i preleti preko mora, pa opet ide dalje. Idući opet tako dođe do drugoga mora, pa i to preleti, pa tako i treće more. A kad je prešao preko trećeg mora, nađe jabuku, pa dođe, te sjede u hlad poda nju i tu opet malo počine i stane razmišljati, kako bi jabuke obrao, povadio sredinu van, a da kore ne obatali. Najposlije mu padnu na um miši, pa pomisli u sebi:
- Ala, da su mi sada bar dva miša, - oni bi to meni uradili!
On nije nego pomislio, al' se oko njega stvori mišâ, da im broja nema, pa ga pitaju, što bi rad. A on im reče:
- Rad bih, da mi sve te jabuke oberete i da svu sredinu iz njih povadite, ali da kora sva bude cijela, samo kod cvijeta načeta. Kad to oni čuju, prospu se po jabuci, i za čas, al' sve jabuke gotove. On sad uzme jabuke, pa se natovari i vrati nazad, pa dođe k caru. Kad ga car vidi, reče mu:
- Jesi li donio?
- Jesam, - reče sluga, i preda mu jabuke.
Kad to car vidi, reče sam u sebi:
- Božje se nikom uzeti ne da, - pa pusti slugana u miru.
Potom prođe nekoliko zemana, a car se razboli, pa kad vidi da će umrijeti, dozove slugana k sebi, pa mu reče:
- Slugo, ja ću sad umrijeti, a tebe sam prava dosta namučio: eto ti sad moje carevine i svega, pa uzmi moju kćer, te caruj s njome.
I tako car umre. Kad je car umro i zakopan, i prošlo vrijeme žaljenja, vjenča se sluga s carevom kćeri, i tako postane car, pa još i sad caruje, ako nije umro.