Nikuli Matuliću

Nikuli Matuliću autor: Hanibal Lucić

Oni čas kî tvoja knjiga mi (znaj) pravi
   Da želiš da moja pisan te proslavi,
Kako da bih oni koga me povidi
   Nje govor kî zvoni tanko i besidi
Visoko do zvizda, jak labut prid smarti
   Htih peti, da izda moj me glas pridarti.
Zato ne dostojim da tebe uzvišu
   Skladan'jem ja mojim u pisneh ke pišu,
Takove koje su da lasno bit može
   Da ti već odnesu hvale neg prilože.
Po pravom još sudu nisam ja u pisan
   Dostojan da budu u tvoju upisan,
Grih bo je medene tve riči da gubiš,
   Visoko hteć mene dvići koga ljubiš.
Tebi se prosi: poj, piši ter govori
   Jovetov oni boj u Flegri kî stvori,
Jer, mnju, zukom slajim začinješ i perom
   Pišeš mnogo glajim neg Virgil s Omerom.
I kako po svitu Mantui i Zmirni,
   Slava će bit Splitu i glas neizmirni.