Nika vil cvit vidi u mene žut; zatoj
Nika vil cvit vidi u mene žut; zatoj autor: Šiško Menčetić |
354. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Nikoletica |
Nika vil cvit vidi u mene žut; zatoj
reče mi: "Otidi, nî za te cvitje toj!"
Za koju jošte stvar hti me se varovat
da joj taj cvit u dar ne budem darovat.
Ja zatoj čuh tugu, pak zaupih u sebi:
može bit stvar drugu ona mni, te [s'] snebi;
zašto jes niki cvit ki se reć ne prima,
zač zlamen na saj svit zadosti grub ima.
Kad se s njom pak stekoh, ovo mi sve reče;
zato joj ja rekoh: "Istine s' daleče!"
Nu ona još s kojom živiti rad uzdah
i da će pokojom namirit moj uzdah,
odvraća od mene dva ličca pribila,
birek je ljuvene sve službe zabila;
ter navlaš oni cvit pronosit utrgoh,
neka zna vas sî svit er ljubav povrgoh.
Ludosti od ove ljubavi mišlju strt,
ku ljubav svak zove a brže ['e] druga smrt.
Kad začu od mene nje lipos ovoj rit,
vidih sva gdi vene ter zače mene prit:
"Eto t' se ne hvalim ljubavju, znaj, ni ja,
nu vilu tuj žalim ka za te slavom sja
i za ku ti sloveš, slaveći dovika,
pokli se nje zoveš, u koj jes sva dika.
Ter da ju ostaviš za toli stvar malu,
a sebi da spraviš malu čâs i hvalu,
čuj, togaj ne satvor'! Da li nje sva dobra
s kih prija razgovor u zabit vrć obra?"
Ja stojah u čudu, ter nje svit potvrdih,
a moju svu ludu odluku pogrdih;
jer da me nje razum ne bude tač propral,
dovika huđi drum ne budih ja obral.
Cić togaj njoj na svit zahvalih jak na dar,
i čim sam na saj svit, imat jo' rih za har.
Zatoj se zatekoh proslavit nje lipos,
još ovoj tuj rekoh sa svu moć i kripos:
ako se tko zove razuman, svak muči
ter pridi od ove da tva svis nauči;
zač nigdi svit bolji ne mogoh čut ni znat,
jer pri zloj nevolji mogla bi život dat.