Ne mogu ne slavit dan i noć vil ovu

Ne mogu ne slavit dan i noć vil ovu autor: Šiško Menčetić

246. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Ne mogu ne slavit dan i noć vil ovu,
   ni mogu ne pravit ne ures stvar novu,
   gdi smihom obrnu na mene svoj obraz
   ter čini da trnu i kopnim kako mraz;
ter čini da želim dovika nje slavu
   i nad sve da velim nju slavom gizdavu.
   Jer mi se satvori sunačce nje mlados
   i suncem mnjah gori anđelska nje rados,
kojojzi prilične ne nađoh liposti,
   zač u njoj sve vične procviću kriposti;
   zatoj se pouzdah nje lipos još molit
   da želni moj uzdah ne pušta već bolit.
Tada ja od vel'je radosti vas zađoh
   za čudno vesel'je što tuj čuh i nađoh,
   kad reče: "Cvite moj, drž' ovo skroveno
   ter cvilit već nemoj ni tužit ljuveno;
zač me tva primaga ljubav ku ne kažu,
   zatoj sam sad naga, tvoj da jad utažu.
   Ako ti jur blidiš cić moje ljubezni,
   skoro stoj, da vidiš konac tej boljezni.
Hrlo će svrha doć tvojemu porazu,
   ako ka bude moć u mojem obrazu;
   zatoj već ne želi tko ti će čut tužbe,
   nego se veseli između sve družbe.
Rano ćeš bit u skut od moje ljubavi,
   ako me budeš čut, moj cvite gizdavi;
   zamalo pokrsmaj, molju te Boga dil,
   a potom kako zmaj doleti u moj kril.
Tuj se ćeš izvit moć ljuvene boljezni
   i tuj ćeš na lik doć od željne ljubezni."
   Kad sam ja toj slišil, tko čuješ, što t' se mni,
   jesam li utišil tuge tuj od svih dni?
jer ništa u željah o sebi ne znah ja,
   negoli sve veljah: ovo ka suncem sja;
   ter hvalu i slavu gdi imah njoj ponit
   a obraz i glavu do zemlje priklonit,
istom rih: "Gospođe, viđu ja da sam tvoj."
   Tuj ljepos nje pođe, nasmijejav obraz svoj,
   i tuj se veće još oćuti ufan'je.
   Tko sliši znati mož što je me uzdan'je!