Molitva suprotiva Turkom

Molitva suprotiva Turkom autor: Marko Marulić

Molitva suprotiva Turkom

Svemogući Bože moj, kim svaka postaju,

Odvrati jur gnjiv tvoj, ter pomiluj naju.

Ostavi zlu volju, pozri na virni puk,

Gdi tarpi nevolju svak´ čas od turskih ruk.

Luge, sela, grade popliniv s´žegoše,

Muže, žene, mlade svezav povedoše.

Ubiše junake koji se arvihu,

A ine nejake u sinžir vedihu.

Sinke porobiše od krila materam,

I jošće činiše njih vašćine kćeram.

Daleč rastavljaju od draga miloga,

Tih tamo prodaju, a simo inoga.

Evo još oltari tvoji raskidaju,

I sve svete stvari tlačiti ne haju.

U temple se svete konje uvajaju,

Prilike propete pod noge metaju.

Svite, u kih tebi služba se činjaše,

Raskrajati sebi u kovadih jaše.

Pehare kovaše od kaležev tvojih,

I još pokovaše pase sabalj svojih.

Oto, ča je gore, divstvo oskvarniše

Divic, ke pokore čineći, služiše;

Ter dicu neumiću obrizav, tiskoše

U veću nesriću ner kih posikoše!

Eto jur potarvši mnoge gospode stan,

Hite ne ustarpši ostalih dati van.

Sve dni ter sve noći nigdir ne sustaju,

Nastojeć primoći karstjan ki ostaju.

Tako je sila njih jure objačala,

Da moći ni u svih ka bi jim pram stala.

Nastupaju na nas, a nas je strah ubil;

Jur puk tvoj gine vas, a ti si odstupil.

Oni nas tiraju, vežu, biju, deru,

Za te se ne haju, ni za tvoju veru,

Složiti pod noge ku su odlučili;

Moćju sile mnoge svih su jur sključili.

Li kakono plami kad pada u gori,

Ostane carn kami i brez listja bori,

Inako t´ ne ostaju gradi tere mista,

Kano opušćaju, plinujuć sva lita.

Boj su bili š njimi Harvati, Bošnjaci,

Garci ter Latini, Sarbli ter Poljaci.

Eto još boj biju nici, a nikih ni,

A druzi ne smiju, jer jim si gnjivan ti;

Rit se ča bo prudi, al vojske kupiti,

Ako, ki svih sudi, neće se smiliti.

A ti, Gospodine, grihe jur otpusti,

Da puk tvoj ne zgine, jur milost na nj spusti.

Rači se smiliti, slomi mač poganski,

Ne daj pogubiti ostatak karstjanski.

Eve smo rojen´je, da ti s´ naš spasitelj;

Proda nas zgrišen´je, da ti s´ otkupitelj.

Dostojno jest da mi za grih zla patimo,

Da milosrdan si ti, za to te molimo:

"E Bože, odnesi jur taj bič od naju,

A na njih nadnesi kino te ne znaju."

Tebi vapijemo, tužeći u plaču:

"Tvoji smo, a ginemo, pogani nas tlaču."

Radi su svih požrit, nigdar karvi siti;

Sve će, diju, podrit, a puk tvoj pobiti.

Ispunit toj hteći, nigdar ne pristaju,

Jednih zavodeći, druzih pobijaju.

Bijući primaju kašteli, gradove,

Tako t´ sve obladaju priljuti lavove.

Uteći prid njih zlom jur nimamo kuda,

Ner pod tvojim krilom ki kraljuješ svuda.

Lahko sve njih sile ti moreš ustavit,

Ke su odlučile s tobom nas rastavit.

Ako s nami stati budeš, Gospodine,

Hoće se odarvati narod ki sad gine;

Ter će vazet smionost, udrivši potirat,

Ako tvoja kripost bude nas podpirat.

Jur dovolje budi, jur budi dovolje,

Slobodi tve ljudi od toke nevolje.

Oto vidimo mi da svih karstjani moć

Biti se uzmožna ni, nimajuć tvu pomoć.

Narodi prijaki izgubiše jakost,

Jere u boj taki nimaše tvu milost.

Eto bile polja od kosti vitezov,

Kimno nije broja, i vojvod i knezov;

I ki s malo ljudih razbijahu mnoštvo

Buslomansko svudi, zgubiše hrabarstvo;

Ne mogoše branit listo daržavu svu,

Ni sebe još shranit, uzmak ti ruku tvu.

Jer ti buduć sardit za grihe naše nam,

Tko će moć osidit u grad, ter stati pram?

Mači ne valjaju, ni šćit s oklopljami,

Ni ki upravljaju strilom, ter puškami;

Jake konje ter kopja napravit

Na nas buduć gnjiv tvoj, ča ćemo opravit?

Kako poni za grih puk tvoj je za zginut,

Tako ne zgubi svih milosardjem prignut;

Ostavi sarditost tere se jur smili,

Učini nam milost, k tebi smo pribigli.

Rasarjen činjaše da tvojega puka

Pod oblast stavljaše patarinska ruka;

Umiljen puk paka tebe uzmoljaše,

I tva desna jaka njih oslobojaše.

Molimo se sad mi, bijeni turskom silom,

Da nas jur otmeš ti jakosti tve dilom.

Ne htij već odiljat; čini da poznaju,

Da grih naš pobijat ja, ne oni naju.

Onako ukaž´ njim moć i jakost tvoju,

Kakono i onim ki skupiv moć svoju,

S koli ter s vojskami za pukom udriše

Putem med vodami, ter se potopiše.

Tako, kako ukaza sionikom onim,

Kih oganj nakaza i da jim smart sasvim;

Rasarjen ti, platit hoti njih s uzroka,

Jer htihu uhvatit Iliju proroka.

Onako još kako ukazal jes´ onim,

Ki sedoše jako pod gradom Dotajim,

Radi tu uhvatit Elizeju tvoga,

I ne jaše vidit s uzroka takoga.

Ukaž´, Gospodine, kako s´ ukazao

Asirske jačine kada s´ nakazao;

Mnoštvo kad veliko s vojvodom oholim

Došad, svekoliko sta pod Jerozolim.

Tej sile i tu moć razbil tada tko bi,

Ner on ki jednu noć toko tisuć pobi?

Ukaž´ još, Bože moj, kakono i tada,

Kad Ksara kralj u boj vojask vodi stada,

Rat čineć puku tvom, puku Izraila,

S oružjem i s mnoštvom sminim u taj dila.

Kih desetsto tisuć, trista koles biše,

Posla ti strah moguć i pleći obratiše.

Ozrit se ne smiše, a sam kralj za njimi,

S kim jih malo biše, sikuć proti svimi.

Ruke tve još kripost nevirnu narodu

Ukaži tva milost, ki nam čini škodu:

Ukazao s´ kako kad sile prez broja

Ročiše se tako vazet mista tvoja;

Mista izraelska pred sobom podbiti,

Vojska idumejska i s njom Moabiti.

S njom još Amoniti, ki totu skupiv se,

Ne jaše grad riti, mev sobom svadiv se.

Ubijeni legoše, svojih svoji bijući,

I tad izlizoše grajani tekući;

Arvanje ne činiv, okol razgrabiše,

I blago popliniv, hiše napuniše.

Pokaž, Gospodine, da kako saržba tva

Za naše krivine nas u nevolju da,

Onako smiljen´jem da nas mož´ obranit,

Tere s utišen´jem slobod nam povratit;

Turke sve podvratit za blud njih nevere,

Njih silu pokratit ka nas koljuć dere.

Evo plačne k tebi majke tužne hode,

Da ne plode sebi, jer njih plod odvode.

Niki su prognani iz bašćine svoje,

A niki pogani u sužanstvo stoje.

Taj plače dičicu, taj muža, taj žene,

Plače brat sestricu, a sestra bratca nje.

Jur dopre do tebe vapaj i suze njih,

Ne daj da povede nemiran Turak svih.

A ti, ki s´ propeti Bog, Gospodin naju,

Nam si dal Karst Sveti, ne ki te ne znaju:

Iznesi od bluda nas, tere od djavljih ruk,

Na križ pridav uda, otkupi viran puk.

Ne daj da nas dave pogani nogami,

Ali da nas strave, sikući sabljami.

Fruštan´ja taj i boj od nas jur odvrati,

Ter silu, koj ni broj, nevirnikom skrati.

I ti, Gospo mila, moli sinka za nas,

Koga si rodila, ne zgubiv divstva glas;

Ne pristan moleći za sve Duhe Svete,

Da Bog nas mileći odbije proklete,

i tvardost pribije priljutih sardac njih,

Ali jih pobije da ne ginemo s njih.

Ti nas, Gospe, brani pridav sinku tvomu,

U vas smo ufani, a ne u inomu;

A paka odbivši od nas nevirnike,

Gori nas primivši, spasite u vike. Amen.