Mnogokrat s sobom

Mnogokrat s sobom autor: Hanibal Lucić

Mnogokrat s sobom sam misleći varh tebe
   Bude me stid i sram samoga od sebe,
Što tvoju lipotu, tvoj ureš, gospoje,
   Tvoj um, tvu dobrotu mâ pisan ne poje;
Nu je moj pameti trudno da se stavi
   Dike tvoje peti ke su varh naravi.
Jer da bi u parvi početak začela
   Od tancih obarvi, od kosic, od čela,
Znam, ne bi po vas vik mogla da povidi
   Oda sto jednu dik, tuj samo ke vidi,
A kako izreći mogla bi dovika
   Oni dar najveći, čuda onaj nika
Od čarnih očiju kimi kad poziraš,
   Slastju nikom njiju dušu mi podiraš,
Al od lišca bila, kojemu (svak vidi)
   Ruža je proctila rumena na sridi,
Al od ust, kano med iz sebe proliju
   I perle upored nizane pokriju?
Zato mi zazriti, ako te ne hvalih,
   Ne htij, venče viti, i sam boj to žalih.
Tomu je uzrok toj što nimam kriposti
   Slaviti razum tvoj s anjelskom liposti,
Jer slavno lišce tve i dike ostale
   Nathode na svit sve i slave i hvale.
Nu odsad koliku imati budu moć,
   Hvalu ću razliku peti ti dan i noć.