Mlađahte divice ter vile gizdave,
uresiv njih lice, same se proslave,
najliše ke tuže krozi zlate strile
ke ih su do duše u prsi ranile.
I koja usiše u suzah skroveno,5
a srcem uzdiše plamenkom ljuveno,
još oči nje ođe pokoj i mirni san,
jur ki jo' ne dođe priza svu noć i dan.
Ter bude brez mista tom iskrom goreći,
kojzi još nî višta ni ju zna izreći;10
čudi se u sebi, toj smisliv živin'je:
"Ovoj mi prî ne bi od srca želin'je!"
Er ličce problidi, povrgši oholas,
a lipim zavidi od kojih slove glas.
Taj mimo sve ine s jutra rani zorom,15
prî ner sunce sine s istoka nad gorom.
Ruci nje pribile i rajsko još lice
hladkom se nadile od bistre vodice;
zatim zlatne vlase prihitro raspravi
i, vrgš' ih niza se u svilan trak stavi.20
Okol glave sama rusu kosu svivši
a svitla dva prama niz lica pustivši,
svoj pozor gizda pun nad vodu nadazre
ter liso jak paun tuj sva se obazre.
Izide tuj hrlo na svital nje prozor,25
kažući sve grlo i gizdav svoj pozor;
ter koga tuj zgleda, kad lice na nj svrne,
stvori ga od leda, da srcem vas strne.
Gorko ga prostrili s porazom ljuvenim,
vas svoj vik da cvili srdačcem ranjenim;30
i sam tuj da neće, bude t' mu usilos
hvalit ju odveće, za dobit nje milos.
|
|
Stari pisci hrvatski, knjiga 33, Džore Držić: Pjesni ljuvene, JAZU, Zagreb 1965., str. 18-19
