Milos svu napuno tad svitu Bog izda,
tebe, slavna kruno, kad stvori vrh zvizda;
i tim ti da ime nazvav te milostju,
da te svu sasvime uresi lipostju, -
lipos, ka na saj svit izvrsna još ne bi5
ku bi moć proslavit, razmi taj u tebi.
Očima s' sunačce i anđel pozorom,
svitli raj vinačce goji t' rano zorom,
svu slavu da t' nosi tva glava ka cvata
u rusi toj kosi jak pričista zlata.10
Grlom sniga s' bilja, bistrija još leda,
svu lipos od džilja u njem narav zgleda.
Ja sumnjim jeda si, vilo, s neba sišla,
ajli s' vila ka si sî čas iz lug prišla.
Odasvud prosineš jak zora s istoka15
ti, vilo, gdi mineš tanka i visoka.
Reče svak sam sebi: poziraj, poziraj,
na saj svit prî ne bi ni će bit lipši raj!
Er drazim prolitjem stvori se tuj jesen,
procafti t' put cvitjem, s mirisom uresen.20
Slatku rič ajli glas kad pustiš još, vilo,
tuj sve kroz čudnu slas bude se smamilo;
čuvši još tve pisni, razumne zadosti,
sve ončas uzbisni u nikoj radosti.
Eto u sve dilo anđel si s nebesa!25
cić togaj, mâ vilo, ljubav me tva steza,
lipos da t' u pjesni i slavim i pišem,
ter s vel'jom ljubezni vrh zvizda uzdvižem.
Istom mi udili toj čim se ozivaš,
moj cvite primili, ki u mni pribivaš.30
