Marko Kraljević i brat mu Andrijaš

Marko Kraljević i brat mu Andrijaš autor: nepoznat

Izvadak iz Hektorovićeva Ribanja i ribarskog prigovaranja.

Dva mi sta siromaha dugo vrime drugovala,
lipo ti sta drugovala i lipo se dragovala,
lipo plinke dilila i lipo se razdiljala,
i razdiliv se, opet se sazivala.
već mi nigda zarobiše tri junačke dobre konje,

dva siromaha,

tere sta dva konjica mnoga lipo razdilila,
o tretjega ne mogoše junaci se pogoditi,
negli su se razgnivala i mnogo se sapsovala.
Ono to mi ne bihu, družino, dva siromaha,
da jedno mi biše vitez Marko Kraljeviću,
vitez Marko Kraljeviću i brajen mu Andrijašu,

mladi vitezi,

tuj si Marko potrže svitlu sablju pozlaćenu
i udari Andrijaša brajena u srdašce.
On mi ranjen prionu za njegovu desnu ruku,
tere knezu Marku potihora besijaše:
- Je da mi te mogu, mili brate, umoliti,
nemoj to mi vaditi sabljice iz srdašca,

mili brajene,

dokle ti ne naručam do dvi i do tri beside.
Kada dojdeš, kneže Marko, k našoj majci junačkoj,
nemoj to joj, ja te molim, kriva dila učiniti,
i moj dil ćeš podati, kneže Marko, našoj majci,
zašto si ga nigdar veće od mene ne dočeka.
Ako li te bude mila majka uprašati,

viteže Marko:

"Što mi ti je, sinko, sabljica sva krvava?"
Nemoj to joj, mili brate, sve istinu kazovati,
ni naju majku nikako zlovoljiti,
da reci to ovako našoj majci junačkoj:
"Susrite me, mila majko, jedan tihi jelenčac,
koji mi se ne hti sa drumka ukloniti.

junačka majko,

ni on meni, mila majko, ni ja njemu,
i tuj stavši potrgoh moju sablju junačku,
i udarih tihoga jelenka u srdašce.
I kada ja pogledah onoga tiha jelenka,
gdi se htiše na drumku s dušicom razdiliti,
vide mi ga milo biše kako mojega brajena,

tihoga jelenka,

i da bi mi na povrate, ne bih ti ga zagubio."
I kada te jošće bude naju majka uprašati:
"Da gdi ti je, kneže Marko, tvoj brajen Andrijašu?"
Ne reci mi našoj majci istine poništore:
"Ostao je", reci, "junak, mila majko, u tujoj zemlji,
iz koje se ne može od milinja odiliti,

Andrijašu.

Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku.
I otkle je junak tuj devojku obljubio,
nikad veće nije pošal sa mnome vojevati
I sa mnome nije veće ni plinka razdilio.
Ona t' mu je dala mnoga bilja nepoznana
i onoga vinca junaku od zabitja,

gizdava devojka.

Li uskori mu se hoćeš, mila majko, nadijati".
A kad na te napadu gusari u crnoj gori,
nemoj to se prid njimi, mili brate, pripadnuti
da iz glasa poklikni brajena Andrijaša,
bud' da me ćeš zaman, brate, pri potrebi klikovati.
Kada mi te začuju moje ime klikujući,

kleti gusari,

taj čas će od tebe junaci razbignuti,
kako su se vazdakrat, brajene, razbigovali
kada su te začuli moje ime klikovati.
A neka da ti vidi tvoja ljubima družina,
koji me si, tvoga brata, bez krivine zagubio! -