Dušico majkina, dušico moja,
Još ti je če'oce čisto od znoja.
Danak tebi stoprv sviće,
Sumrak još ti krije žiće;
Ali kad se žića tvoga
Sunce digne, obzor steče,
Ter uzplamti i pripeče,
Proniknut će kaplja mnoga
Znoja vruća i studenoga
Na tvom čelu, sinko dragi;
Bog bi dao samo blagi,
Da bi t' žića sunce bilo
Domorodno sunce milo!
Dušico majkina, dušico liepa,
Još ti je očica gledeća sliepa.
Svijet šareni još za tvoje
Oko sada ne ima boje;
Ali oku kad razuma
Bistri prozor svietlo dade,
Da, što vidi, i poznade,
Razsjat će se svieta šuma,
Ti ćeš poznat brata i kuma
I sav rod tvoj, sinko dragi;
Bog bi dao samo blagi,
Da, spoznajuć rod si slavni,
Ti mu budeš potpor glavni!
Dušico majkina, dušico mila,
Licem ti suzica nij' se još lila.
Magla jošte svud jutranja
Duh tvoj krije, koji sanja.
Al' to jutro izčeznut će
Kad k poldnevu duh se hvati:
Magla će se raspadati,
A kapljice padajuće
One magle zvat se vruće
Tvoje suze, sinko dragi;
Bog bi dao samo blagi,
Da, kad roniš suzu koju,
Da napojiš zemlju tvoju!
Dušico majkina, dušico zlatna,
Još su ti usta bez govora znatna.
Ko potočić kad romoni
Glas ti u ustih mutan zvoni.
Nerazuman i istoj meni;
Al' iz glasa kad se tvoga
Rieč izbistri i riečih sloga
I duh javi probudjeni,
Bit će t' govor, po svoj cieni,
Svud razumljen, sinko dragi;
Bog bi dao samo blagi,
Da govoru tvome svude
Jezik majkin odjev bude!
Dušico majkina, dušico sladka,
Još ti je ručica malešna gladka.
Sve težkoće i potrjebe
Još plivaju sad vrh tebe,
Ko vrh vode lahko ulje;
Al' kad primiš štap u ruke,
Kroz ljudske se bijuć muke
Radi kruha i košulje,
Na rukah ćeš mnoge žulje
Osjetiti, sinko dragi;
Bog bi dao samo blagi,
Da svi trudi tvojih ruku,
Plodni budu tvome puku!
Dušico majkina, dušico draga,
Nožica t' ne ima na zemlji još traga.
Srjedotočje si tvojega
Jošte svieta, usrjed njega
Mirno spavaš, on se vrti
Bez da tebe iz sna prene;
Ali jednoć kad te krene,
Tvojim nogam ter uprti,
U hodu se već do smrti
Smirit ne ćeš, sinko dragi;
Bog bi dao samo blagi,
Da koraci u tvom hodu
Svi te vode k tvome rodu!
