Ljudskom srdcu uviek nešto treba,
Zadovoljno nikad posve nije:
Čim željenog cilja se dovreba,
Opet iz njeg' sto mu želja klije.
Začto tako, prezirući chljeba
Svakidanjeg, u prsima grije
Vrućom željom okrutnog jastreba
Koj' ga uviek gladnim kljunom bije?
Medj kolievkom traje i medj rakom
Našem žiću odveć kratko doba,
Zato srdce u nazočju groba
Uviek dršće željom svejednakom,
Misleć uviek: zemlja ima sladsti
Koja ne će s njime u grob pasti!
