Ljudskom srcu uviek nešto treba,
Zadovoljno nikad posve nije:
Čim željenog cilja se dovreba,
Opet iz njeg sto mu želja klije.
Zašto tako, prezirući hljeba
Svakidanjeg, u prsima grije
Vrućom željom okrutnog jastreba
Koj' ga uviek gladnim kljunom bije?
Medj kolievkom traje i medj rakom
Našem žiću odveć kratko doba,
Zato srce u nazočju groba
Uviek drhće željom svejednakom,
Misleć uviek: zemlja ima slasti
Koja ne će s njime u grob pasti!
