Ljubica/II (II)
| ← I. | Ljubica — II. čin autor: August Šenoa |
III. → |
Ljubica, Đuro
ĐURO (unilazi, da ga Jelica ne vidi; za sebe): Bijela ruža na prozoru! - staroga vraga ne ima kod kuće! - A Jelica! - u dobar čas.
JELICA (sve se u zrcalo ogledava): Pa bi se šetala, a mlada gospoda bi se klanjala - a ja bi im se zahvalila - o, klanjali bi se - bi - ja nisam ružna - to mi je već mnogi mladi gospodin rekao, pa me je prsti štipao u lice - (Šeće se gospodski pred zrcalom, uto se Đuro došuljao, pa ju uštine iznenada u lice.)
JELICA (vrisne, a šešir padne): A! gospodin doktor!
ĐURO (metne prst na usta): St! Marko će u soldate.
JELICA (u strahu): U soldate! Ah - hoću - hoću - al neće - u soldate! (Malo se osvijestiv, složi ruke moleći:) Oh! - dragi - slatki gospodine doktore - nemojte zaboga - ne učinite toga - molim vas, lijepo vas molim, budite milostivi - smilujte se, izbavite nas - sve ću - sve ćemo učiniti, - slatki gospodine doktore!
ĐURO: Hm! - moja draga, to je teška stvar. (Ogledajuć se.) Ne ima stare kod kuće?
JELICA: Ne ima, za jedan sat će se vratit.
ĐURO: E, dobro dakle! učinit ću to; Marko neće pod pušku.
JELICA (vesela): O! hvala vam, hvala!
ĐURO (uštine ju u lice): Ali - (Kihne.)
JELICA (ide njekoliko koraka natrag): Na zdravlje - Ali? -
ĐURO: I vi morate nješto učiniti - inače - (kihne) hvala! - prokleta hunjavica!
JELICA (bojazljivo): Ja?
ĐURO: Ne bojte se, draga! - (Izvadi pismo.) Vidite ovo pismo?
JELICA (migne glavom).
ĐURO: Ovo ćete odmah po podne vašoj gospodarici predati, - jeste li razumjeli? - Ako vas zapita, od koga je, recite, da ga je poslužnik donio, - a ovaj papir dajte joj također, pa recite, da ste ga našli kod gospodina Cvjetinića. (Predade oboje.) Jeste li razumjeli?
JELICA: Jesam, jesam! (Za sebe:) Koji je to bijes! meni se čini -
ĐURO (tiho): Pa recite, da se podvečer gospodin Cvjetinić uvijek po sobi šeće, pa uzdiše: "O Ljubice! Ljubice!" (Kihne.)
JELICA (živahno): O! - to je i onako istina - gledala sam više puta kroz njegovu ključanicu - a on sve uzdiše: "Oh, Ljubice moja!" (Za sebe:) Već ga ima stara!
ĐURO: Al šutit! (Hoće da ide na desna vrata. Izvana se čuju koraci, zatim: - Jelice, Jelice!)
JELICA (prenuv se): Joj - stara ide - zaboga!
ĐURO: Stara? Do vraga! Treba pete brusiti - ajde u Vlatkovu sobu - (Hoće unići, al su vrata zaključena.) Do vraga! - Odnio ključ - al je lud (i kihne).
JELICA (pobere brzo šešir, metne ga u škatulju, čuje se: - Jelice! pasja vjero!): Oh, joj - šta ćemo - hvala bogu, da je tako debela - al -
ĐURO (hoće na lijeva vrata): Ovamo! (Kihne.)
JELICA: Ne! zaboga! - a, ovamo! (Pokazuje na haljine u kutu.)
ĐURO: A! pod krinolinu! - Dobro! (On se sakrije pod krinolinu, da mu odozgo može glava van virit. Ona ga pokrije pa ostaje plaha pred haljinami, u to se vrata otvore. Ljubica ljuta uniđe.)