Deh, vila, ki t' vidi
u tvojoj vridnosti,
prez glihe liposti,
kot sužajn te slidi.
Ar zvizda Danica
ti jesi v svitlosti,
u lišca dragosti
cvatuća rožica.
Kak godre ni moći
u sunce gledati,
tak znaju zažgati
premile tvoje oči.
Vi, vusta ljublena,
ste dična zadosti,
u farbe zmožnosti
kot Chlaris stvorena.
Prom zubih belosti
ni sniga spodobit
nit biser priložit,
postaju tamnosti.
Oh, kako nasladno
u prsih zigruju
ter skup se raduju
krv z mlikom prikladno.
Što god je va tebi,
vse skup i po sebi,
je vridno ljubiti,
ponizno služiti.
Odkad te ja vidih,
službu ti aldovah
i srce valovah,
tak tvrdno t' omilih.
Ti jesi življenje
u mojoj nevolji,
u dobroj pak volji
jedino veselje.
Al, draga, kaj prudi
okorno baratat,
nemilo zamitat
pravično ki t' služi?
Ćeš lasno ziznati
od mene lipšega,
al v srcu čistijega
ti nikdar spoznati.
Vim služba pravična
dobiva zahvalnost,
u ljubavi stalnost
buduje kad srićna;
neg moje služenje
ne more zadobit,
tak dugo izmolit
milošće zlamenje.
Si vridna ljubavi,
ponizno dvoriti;
ah, draga, što prudi
zamitat ki t' služi?
Ja neću prepušćat
pokorno dvoreći,
vsedilje moleći
moj žitak izkončat.
Zato te zaklinjam
za ljubav nebesku,
za sriću vitežku,
na pomoć zazivljam.
Deh, daj mi dobiti
tuliko milosti,
ruk tvojih dragosti
povojlno ljubiti.
Il bar neg magnutje
od oka ljubleno
naj bu mi sujeno
za moje zginutje.
Oh, vila, što prudi
okorno držanje,
nemilo skončanje,
ponizno ki t' služi?
