Lišće/Novo lišće/Vezan!

LIŠĆE Vezan!
autor: Fran Mažuranić

Vezan!

Kažu da sam bio nevaljan dječak, a bit će istina što vele, jer se sjećam više na kazne nego na pohvale.

Nego su te kazne i bile malo čudne!

Tako se sjećam kako smo ja i Vicko tukli susjedovu mačku. Ma, i bila vam to gadna, siva mačketina, krmežljivih očiju — a još rekli da je »višća*«! — Pa tko je ne bi?!

Optužili nas našim starijima.

Mati me oštro pokara i zabrani mi toga dana na igru. Da ne utečem, sveže me za ruku, pak za nogu od stola: jedva toliko slobode da sam mogao do prozora. Prislonih se uz okno, pun jeda i prkosa: — Pokazat ću ja majci koliko me je briga na njezine kazne! a vara se ona ako misli da me to što boli. -

A kad začuh kako Vicko plače (njegova ga je majka šibom od objeda protjerala), poćutih dapače neku radost.

Dotle se moji vršnjaci pred kućom skupljali na igru, a zamalo eto i Vicka. Otro suze pak se i on umiješao među igrače.

Gledah ih dok me ne spaziše. Počeše me zvati: — Dođi dolje!

— Neću!

— Aha — reče Vicko — ne smije, zatvoren je — te mi pokaže »nos«.

Uh, da mi je bliže!

— Nije zatvoren, ne! — oglasi se netko iz kuće. — Svezan je!

Počeli mi se rugati, svi, osobito Vicko.

Uh, pak baš on!

Počeh trgati svoje okove, ali su čvrsti: ne pomažu ni zubi ni nokti! A svana mi se rugaju i smiju...

Trgah, trgah, dok mi krv iz ruke ne šikne; a videći da je uzalud, zgurih se u kut i počeh plakati... — Ah, zašto nije i mene majka kano Vicka? Ne bih mario ni za glad ni za šibu — samo da nisam vezan!

Samo narodi podnašaju radije okove nego glad.

Onako kukavna zateče me mala sestrica. Videći da sam krvav i da plačem, prituli se k meni te i ona zaplače.

— Ne plači — rekoh — ta mene ništa ne boli.

— Pa zašto plačeš?

Ne znađah ni sam: zašto? Radi bolesti sigurno ne.

A volio bih i danas da mi se željezo takne lubanje nego li ruke!