Laž za opkladu

Laž za opkladu autor: nepoznat

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazo, da ne melje nigdje u vodenici, đe nađe ćosa. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso:

- Pomoz Bog, ćoso!

- Bog ti pomogao, sinko!

- Bih li ja mogao tu malo samljeti?

- Bi, zašto ne bi? Evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago.

Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe na polje i pođe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brže bolje uzme malo žita, pa otrči drugijem putem prije djeteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu i vidi, da je i u njoj ćoso, a ono pođe u treću; a ćoso uzme malo žita, pa otrči drugijem putem prije djeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu. Kad se već djetetu dosadi, onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso; pa sprti svoju torbu s leđa i ostane da melje s ćosom. Kad se ćosino izamelje, i dijete zaspe svoje, onda ćoso reče:

- Hajde, sinko, da umijesimo kolač od tvog brašna!

Dijete jednako drži u pameti, što mu je otac kazao da ne melje u vodenici, đe nađe ćosa, ali sad već pomisli: što je, tu je; pa reče ćosu:

- Hajde de.

Ćoso ustane, pa zagrne djetinje brašno u mučnjaku, a djetetu reče da donosi vodu u pregrštima. Dijete stane donositi vodu, i ćoso počne po malo zakuvavati. Tako malo po malo, dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče. Kad se pogača ispeče, i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče djetetu:

- Znaš, sinko, šta je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, već hajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču.

Dijete pomisli u sebi: već se sad nema kuda, pa reče:

- Hajde de! počni ti.

Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo onamo, a kad se već izlaže i umori, onda mu dijete reče:

- E, moj ćoso! Ako ti više što ne znaš, to je sve ništa; stani, da ja tebi kažem jednu pravu istinu. Kad ja bijah u mlado doba stari čoek, onda mi imadijasmo mnogo košnica; ja bih ih svako jutro brojio, i sve bih pčele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca. Onda ja brže bolje osedlam pijevca, pa uzjašem na njega i pođem tražiti čelca. Kad doćeram trag do mora, a to on otišao prekomora, a to čoek uhvatio moga čelca u ralicu, pa ore za proso. Ja povičem na njega:

- To je moj čelac; otkud tebi moj čelac?

A čo'ek odgovori:

- Brate! Ako je tvoj, eto ti ga.

Pa mi dâ čelca, i još punu torbu prosa od izora. Onda ja uprtim torbu s prosom na leđa, a sedlo s pijevca prebacim na čelca, te čelca uzjašem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sve proso prospe u more. Kad prijeđem preko mora, u tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, a ja legnem spavati. Kad u jutru ustanem, a to vuci došli, te zaklali i izjeli moga čelca; leži med po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti u što ću pokupiti med.

U tom padne mi na um, da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i zađem u šumu, da ulovim kaku zvjerku da zgulim mješinu. Kad tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa ih uhvatim, te zgulim s njih tri mješine, i pokupim u njih sav med, pa pritovarim na pijevca i odnesem kući. Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega hajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moje proso uzrelo, pa ga bog požnjeo i umijesio od njega hljeb, pa udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i sve proso poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um, da mi je dugačka kosa: kad stojim do zemlje, kad sjednem do ušiju; pa uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj pa navezuj. Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! Kresivo sam imao, ali nema drva! U jedanput padne mi na um, da imam u zobunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim na vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju, te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo amo, ne bih li se kako izvadio, a kad vidim da se ne da, onda brže otrčim kući, te donesem motiku te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, valjani bože, da pogore žeteoci. Onda ja viknem:

- Kamo, što ne dovedete ovdje onu našu kobilu, što je dva dni duga, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka načini hlad po njivi.

Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu, i žeteoci lijepo stanu žeti po hladu. A ja uzmem žban, pa odem na vodu. Kad tamo, to se voda smrzla; onda ja skinem svoju glavu, te njom probijem led, i zahvatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču:

- Kamo ti glava?

Ja se mašim rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje glave te jede; a ja polagano hajde, hajde, te se privučem blizu, pa potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od straha potrči, i ispod repa joj ispade tefter.

Kad ga otvorim, a to u njem piše:

Meni pogača, a ćosi šipak.

Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso ostane gledajući za njim.