Kada žarko sunce v oroslan dospiva
ter z jakostjom svojom zemlju zažigiva,
od vrućine silne zgiba vse stvorenje,
kripost poiskuje nevoljno življenje,
tad v zelenu lozu vsaki rad utiče,
hladnomu studencu veselo primiče
il u bistroj vodi raduje gaziti,
kotrige života nasladno hladiti.
Va 'nu dobu pojde Isis šetati,
lipo svoje telo na samom kupati,
koje alabastru spodobno v belosti,
a mramoru svitlom u dičnoj gladkosti.
Biše malo potom zdencu prošetala,
pod jesenim hladom sladko pozaspala;
nje dostojnost ki bi vidil kad počiva,
rekal bi da Venus s Cupidom prebiva.
Al komar hudobni smil se vim podstupit,
na angelsko telo neverno dobrundit
ter s čemernim klunom lišce urazuje,
ah, tu vridnu krvcu nemilo sasnuje!
Ti čalarni komar, ti komar prokleti,
kak smiš takva kinća kradomce vazeti?
Tak li je nasladnost gnjusu odsujena,
nezgovorna lipost užit dopušćena?
Oh, da b' mogal kada tu sriću skusiti
ter blaženo lišce Isise ljubiti,
ne bih krvcu sasnul, jadnovito kljuval,
neg kot dušu telo u dragosti čuval.
