Kako čuh da pođe gospoja na zelen

Kako čuh da pođe gospoja na zelen autor: Šiško Menčetić

455. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Stihovi 569-570 se navode kao Menčetićev citat u Dinka Ranjine.

Kako čuh da pođe gospoja na zelen,
   po slijedu gospođe otidoh jak jeljen,
   zašto bîh stanovit da ću bit darovan,
   da ću bit darovit, kad nam se zgodi van.
I toj će sve biti; tko će znat počekaj,
   ter lijepo ljubiti čuvaj se, čuj, ne kaj,
   kako ja vil onu, lik željnoj mladosti,
   ka čini da tonu u rajskoj sladosti.
Ar sama gdi stoji i ja bih osamljen,
   rih: ovo t' nastoji da ne grem zamamljen.
   Tcr kad me oćuti, oćutih razgovor,
   zač pođe sviv skuti ter sjede prid svoj dvor.
Još kako sunačee pozri me nje mlados,
   zatoj me srdačce uzbijesni za rados;
   ar oči nje slavje puštaše tuj kripos,
   da jedva za zdravje uprosih nje lipos, -
toli me zamami on pogled obični,
   a zani kosami ka zlatu prilični.
   Nu lipos nje mene slobodna satvori,
   kad slatko rumene svoje ust' otvori,
ter zače raznašat kosice niz čelo,
   a mene uprašat iz glasa veselo,
   govore nje slava ovu rič gizdavo:
   "Ovo sam ja zdrava, da jes' li ti zdravo?"
Da svak zna, ovo kad od nje ja usliših,
   ljuvene želje tad za rados utiših,
   razmišljav još rekoh: "Gospođe, ja sinoć
   kroz tvoj dvor protekoh, mneći te vidit moć."
Kada rič ovu rih, istom se zabi sva,
   plamenkom ter uzrih nje ličca obadva;
   zač birek požali nje ljepos skroveno,
   er se tuj sastali nismo jur ljuveno.
Zatoj mi, znaj, reče: "Tadaj me san dobi,
   ter ti se ne steče vidit me toj dobi;
   nu mi rec' Boga dil i daj mi odgovor:
   da što si ti činil, kad minu kroz moj dvor?"
Ja hotih tada rit: "Lipos je tva uzrok
   da nitko ondi prit ne bude na taj rok;"
   cjeć togaj skroveno satvorih njoj odvit,
   pak rekoh ljuveno: "Ostani zbogom, cvit!"
Još ona procini da nije stat veće,
   ter poklon učini, "Pođ' zbogom" veleće.
   Nad tim se rastah ja, pozire svaki hip
   da vidim gdi nje sja sunačcem obraz lip;
ter inud nego prî onda put vazeh ja:
   zatoj mni, kad uzri, da ću poć nikud tja.
   Još ne bih daleče, čini me opet prit;
   utoj se svak steče ter ne smi ništa rit.
Zatoj dil otide na misto skroveno,
   gdi opet izide ter svapi ljuveno:
   "Vid ovih uokol očima gdi slide
   ptičicu jak sokol, da kažu što vide.
Zatoj se sada rit ino mi ne prija;
   ner ako opet prit mož kako s' bil prija,
   rači mi praviti sad hrlo, da vijem,
   jer za stvar na sviti veće stat ne smijem."
Misli svak koju slas ne ćutih ja tade,
   kad vile slatki glas na srce me pade;
   za rados povenuh, ter me bi deri sram
   gdi jedva spomenuh odgovor da jo' dam;
ter rekoh: "Sunačce, za tvoju ja milos
   ne štedim srdačce pod svaku usilos,
   a nego jednu stvar da neću obslužit
   u kojoj meni dar dovijek je ne tužit."
Na toj se nasmija pak reče: "Stoj zbogom!"
   pruživ se jak zmija ter pođe svemogom.
   Misli svak, ljuveni, ostah li željno ja
   ucviljen, kad meni pozajde sunce tja.
Jer da mi razgovor ne daje nje obit,
   ondi se prid nje dvor hotijah sam ubit.
   Danu se obratih k sebi ter vazeh drum,
   ter sobom provratih nje ljepos i razum.
I zatoj još trnu, misleći što reče,
   kako se obrnu kad k meni isteče;
   i kako ljepotom caftiše nje slava,
   ka tada i potom želji bi zabava.
Tej stvari i druge razbirah takoj ja,
   ter mira od tuge pamet mi ne prija;
   mlados mi ne zgrija jur mista s pokojom,
   želeći da prija vidim se s gospojom.
Ter kada ugledah da je rok prišal prem,
   veće se cknit ne dah, spravih se da k njoj grem.
   Otidoh veselo i hrlo, jak jedan
   ki ufa u selo da more imat stan.
Kad pridoh ja tamo, ali ti taj vila
   za togaj dil samo biješe straž stavila;
   ki me straž zdaleče vidi, ter ne pođe,
   nu tijekom poteče do svoje gospođe.
Birek čas ne stoja, opet se povrnu
   i s njom bi gospoja, ka čini da trnu.
   Kad vidih vil da gre, tekući još hrlo,
   bojah se da ne stre svoj obraz i grlo;
toliko naglo sva k meni se upusti,
   vesel'jem ličca dva uresiv ter usti.
   Tuj pođoh protiv njoj ter joj se poklonih
   i željni celov moj na ličce nje ponih.
Za velik čas usta ne odnih, jak oni
   u putu ki susta ter se pit dokloni.
   Takoj stah velik čas, deri mi tuj reče:
   "Birek ti moj obraz nikuda uteče;
nu mi rec', jes' zdravo ovuda jur prošal?
   i kaž' mi još pravo, sad ovdi što s' došal?
   kako smiš ovdi doć? ne znaš li tko sam ja?
   ne znaš li moju moć po svitu koja sja?"
Kad ovo najprija izreče nje mlados,
   pamet mi ne prija vesel'ja ni rados;
   jer ja mnjah toj veli iz srca, moj Bože.
   Danu smih veseli održat ne može,
ter imah ja smilos učinit ovi sud,
   da ono za milos satvori i za blud,
   za veći razgovor ukazat i ljubav.
   Tu joj dah odgovor i rekoh jer sam zdrav;
začeh jo' još pravit: "Neka znaš, sunačce,
   došal sam opravit željno me srdačce."
   Ovo ja sve rekoh, zač njoj ki biješe svoj,
   kad ljepos nje stekoh, ozlobi mene njoj.
Tuj slugom zavapi: "Našli smo da si prav,
   nu muči i trpi sve stvari za ljubav;
   nu za me odoli od inih jur prirok,
   zašto se već boli tko tomuj bi uzrok,
ter ovo sve stvori, jer ga se varovah.
   Jer ono što dvori, sve tebi darovah
   što tebi narekoh i tvojoj mladosti,
   kad najpri istekoh na prozor s radosti.
Kad najpri pogledah na tvoju dobrotu,
   ondaj ti ja pridah svu moju ljepotu,
   onda ja posvedih, da tebe posvoju,
   onda ja odredih mene zvat za tvoju.
Ondaj se odluči u meni skroveno
   da veće ne muči srce tve ljuveno,
   ter neka svak suzi i ćuti ljuven vrid.
   Veće toj ne kusi ni praša' unaprid!"
Kad ovo sliših ja, za on čas stah krotom,
   gledaje gdi sva sja anđelskom ljepotom;
   pozrih joj još grlo i venčac od vlasa,
   ter ovu rič hrlo zaupih iz glasa:
"Najveće što želim, da mi Bog viditi;
   zatoj se veselim još naprid živiti,
   zatoj ja u meni zvat čestit i blažen
   mogu stril ljuveni kojim sam poražen.
Zač ljubav sve muke obrati u rados,
   jer mi da u ruke što želih svu mlados,
   jer mi da na volju uživat ljubezni,
   ter se ja oholju a pamet sva bijesni;
ter se svis veseli i moje srdačce,
   a život ne želi inu rič, sunačce."
   Kad ovo izrekoh, što stvorih svak stoj čut:
   oni čas potekoh veselo k njoj na skut;
ali prî uhrli od mene nje lipos
   ter mene zagrli sa svu moć i kripos,
   celunu mene još celovom od usti:
   tko slišiš znati mož ku mi slas dopusti!
Er se ja tada vas u slasti zamutih,
   misleći koju slas i rados oćutih.
   Tuj stasmo provratit ljuvenu svu želju,
   ku sada za skratit ne kažu ni velju;
ar kad bih upored sve što bî zgovoril,
   nî mrzal toli led ki ne bih rastvoril
   od želje ljuvene, ku stavši mislit ja
   mlados mi povene a pamet zađe tja.
S tolikom radosti procinih život moj,
   gdi mojoj mladosti darova obraz svoj,
   od koga u čudu pozirah ljeposti,
   ter stah vas u bludu ljuvene krjeposti.
Ter se ja radovah u sebi svršeno
   i mene darovah gospođi ljuveno,
   govore rič ovu: "Ako ćeš život moj,
   neka se tvoj zovu, gospođe od gospoj;
neka se tvoj velim, neka se tvoj pravlju,
   da se ja veselim a tebe da slavlju."
   Kad ovo ja veljah, nje ljepos sva tada
   bijesniše u željah odgovor da mi da,
ter reče: "Toj nemoj veće mi govorit,
   ako ćeš biti moj i za me što stvorit;
   zašto si moj vinu i moj ćeš vazda bit,
   kako mož istinu sada sam uhvatit.
Jer da nis' moj sasvim i da nis' drag meni,
   ne bih ti dala, vim, moj obraz rumeni;
   ne bih ti prinila me usti celivat,
   ni bih te činila u moj kril pribivat.
Nu si moj ljuveno i bićeš dovika,
   istom drž' skroveno oda zla človika."
   Kad ovoj izreče nje ljepos gizdava,
   mene smih obteče, vesel'je i slava.
Da strasi ne zdrže, oh, moju tuj mlados,
   mogah ja bezbrže smamit se za rados:
   toli se veselo obrati sva k meni,
   ličce, glas i čelo i pozor ljuveni.
Ter ondi gdi stojah, prem biješe na puti,
   togaj se dil bojah da nas tko ne ćuti;
   zatoj mi još reče i mjesto čini znat:
   "Ako tko isteče, pođ' ondi ter ćeš stat,
i dokle bilig moj ne budeš koji čut,
   za život, čuj, nemoj iziti još na put."
   Ja rekoh: "Sve tako da bude, sunačce!"
   ali sve inako stvori me srdačce.
Jer dobro ne reče nje ljepos ovu stvar,
   kad njetko isteče blizu nas iznevar:
   otidoh s tužicom na jednu stranu ja,
   na drugu [s] služicom nje ljepos pođe tja.
U želji ja ne znah najmanju stvar na svît,
   ter vele tuj ne stah, ni slišah od nje svit,
   ni bilig čekah koj'; opet se povratih
   ter sve bi uzrok toj kim rados prikratih.
Zašto bih zapažen, ter se htih udavit,
   ter ostah poražen, ne smih se pojavit;
   najliše kada vil ugledah gdi teče
   bijući prsi bil' ter ovu rič reče:
"Oh, što toj učini? Voljah se sada ja
   u morskoj pučini, neka me poždre tja!
   Da li ti ne rih toj: ne pridi na ov put,
   dokole bilig moj ne budeš koji čut?
A ti se ne haja nimalo za mene!
   Toj li je potaja od službe ljuvene?
   toj li je obit tvoj, - nu se sad spomeni, -
   u kom si život svoj obećal dat meni?
u kom se odlučit tebi, dim, podoba
   ter mene izručit od ljudskih jur zloba?
   Da t' nisam skazala koji ćeš držat red,
   sada se skončala ne bih ja kako led;
zašto bih krivila nesrjeću i sebe,
   a ne bih gnjivila ni grizla sad tebe."
   Istom ja pozirah koli se pržaše,
   i srcem umirah gdi prste kršaše;
ter i sad povenu i ćutim gork nalip,
   kad godi spomenu i smislim oni hip.
   Malo se rukami ne ubih sam tada,
   malo se u kami ne stvorih od jada.
Zatoj rih: "Gospođe, kriv ti sam koli hoć;
   danu taj stvar pođe, vratit ju nije moć.
   Togaj t' se dil molju, diklice, najveće,
   zabud'mo nevolju od ove nesrjeće;
dajmo se vesel'ju i svako' radosti,
   zamin'mo svu vel'ju gorčinu sladosti."
   A zašto ovo rih? Zač malo tada ja
   od tuge ne umrih ku hotih odnit tja.
Ter ondaj, čuj ovoj, otidoh vas u jid,
   zač stvori obraz svoj jakino pepel blid,
   ter zaupi oni čas: "Ako ti je me drago
   počten'je ali čâs, što volim ner blago,
molim te, pođ' zbogom; a jutri vidiv dan
   opet se svemogom povrati na moj stan,
   ter ću ja imat put s tobom čas posidit,
   gdi neće živ duh čut, također ni vidit."
Ja rekoh: "Gospođe, kako mož toj riti?
   toj veliš da pođe tvoj sluga umriti;
   jer život moj more skončat se po sebi
   u željah do zore, kad veliš prit k tebi."
Ini mi odgovor nje lipos ne stvori
   negoli reče: "Stvor' što ti se govori;
   za život ino, čuj, nemoj da učiniš,
   jer ti ću skazat tuj još stvari ke ne mniš."
Ja rekoh oni hip: "Koje su stvari toj?"
   a željno obraz lip pogledah nje ustoj;
   na usta nje hrlo ponesoh celov moj,
   a ruke na grlo, u kih svih venčac njoj,
ter joj se primilih i mene njoj pridah.
   Nu kad se razdilih, za žalos sam ne znah, -
   istom se u stanu u mojem ugledah,
   i dokli ne svanu očic'ma san ne dah,
misleći nje lipos i slavne radosti
   ke nose svu kripos vrh moje mladosti.
   Još pamet uteče da mislim potanku
   onu rič ku reče na samom rastanku;
tere rih da ju toj najprija iskušu,
   kad godi željne njoj ljeposti sadružu.
   Tej stvari misleći i ljepos ljuvenu
   želin'jem želeći, srce mi povenu.
Utoj se stvori dan, ter pođoh zdaleče
   gledati kada van nje lipos isteče;
   ali bi sve smani, zač nigdi ne vidih
   nje obraz izbrani. Zatoj vas problidih,
i vele takoj stah, neka još govore,
   ter oči istrgah zrčeći nje dvore.
   Kada je prem ne bi, zavapih: "O Bože!"
   pak rekoh sam sebi: to ti jo' se ne može.
Ter odtud pođoh tja, žalosno cvileće,
   tuže se grozno ja vrh moje nesrjeće.
   Opet još donikle prominuh kroz nje dvor,
   ter ondi međ dikle vidih moj razgovor;
velmi se nađoh rad, danu tej radosti
   pođoše sve u jad kon moje mladosti.
   Jer tadaj od mene ne čini jur scinu,
   daj da se spomene da pozri gdi minu, -
a nî nje običaj da stoji tač mukom.
   Zatoj ja u čas taj s čudnom bih odlukom,
   sam sebe ražalih jakino za nehar,
   ter se još zahvalih učinit čudnu stvar.
Namislih u nje kram da pridem na silos;
   puštavši strah i sram, vazeh moć i smilos,
   ter netom vidih noć da saj svit obuze,
   potekoh s veću moć ner jelin iz uze.
Kad pridoh na nje stan, po srići zrih ovoj
   jednoga od stražan ki bljudu perivoj;
   u dobar ter se čas on za me namiri,
   zašto bi uzrok vas želje me da smiri.
Najprija ustupih, stah se pak spomenom,
   zatoj ga zaupih slobodno imenom;
   zač biješe meni znan; ter netom more čut,
   oni čas hrlo van isteče na moj put.
S kojim ja podhibno začeh tuj govorit,
   nu mi bi potribno srdce mu otvorit;
   ar znaše svu želju od moje ljubavi,
   koju mnjah, još velju, človiku nî javi.
Zatoj mu skazah ja cvileći što želim;
   reče: "Cvil parja' tja, učini što t' velim."
   Ter mene postavi u misto skrovno još:
   "Tuj - reče - pribavi za malo kako mož,
ar mi je sila poć od tebe za mal čas;
   nu ću sad opet doć da se znam satrt vas.
   Nu mi je mnogo žal er odpri do mene
   toj mi reć nis' došal, daj zacić spomene."
Sve stvari ostavi, ter se vas sta pržit
   cić moje ljubavi, da se će mnjah skršit.
   Ter pođe kako hrt; tuj sam ja vidio,
   da se za nj budem strt, ne bih mu platio.
Zač opet doteče, spravivši niku stvar:
   "Što imaš, čin' - reče - sad ali nikadar;
   ar ne bdi živi duh, sanak je sve vazel."
   Kako ja ovo čuh, idoh rad i vesel,
ter čudno za rados pozađoh malo put;
   tuj moju on mlados uhvati sam za skut,
   ter mu se dah vesti. Posli ga odslah tja,
   zašto me navijesti što ne znah uvik ja.
Jošte bi stvar veća jer nađoh sve volje,
   ter ne znam taj srjeća komu bi za bolje:
   ali ti jur meni i mojoj mladosti;
   koja lik ljuveni oćuti s radosti,
ali ti gospođi. Zašto moj dogovor
   veljaše: prem pođi na silu u nje dvor.
   Ter da se ne zgodi namirom ono tak',
   satvorah štogodi što bih se kajal pak.
Ter ovo bi, velju, za nje glas izbrani,
   a za me, jer želju od jada sahrani;
   a za me, da pođu i da se veselim,
   kad nađoh gospođu jakino sam želim.
Biješe san vazeo anđelsku nje lipos,
   i san nje veseo imaše još kripos;
   još ctiše njoj tada na usteh sladak smih,
   ter malo od jada željnoga ne umrih.
Ter malo ne svenu u želji život moj,
   i kad se spomenu, povenem još za toj;
   jedva me deri tja tuj srce ostavi
   koje bîh vazel ja protiv nje ljubavi.
Zatoj stah gledaje, zrčeći za slavu,
   kako struc u jaje, nje ljepos gizdavu;
   ter začeh razbirat sve usta, sve lice,
   sve kraju primirat od one diklice.
Još gdi se nje rados od mene celiva,
   mnjah rajska da slados na me se proliva.
   Ne bi mi toj dosti, nje prsi pribile
   otvorih s radosti, koje me još cvile,
koje me još groze, za kojim umiru;
   zač mnijah iz roze da džilji izviru,
   zašto snig ni kamen ne vidih bil toli,
   ter meni jur plamen ljubeni odoli.
Zatoj mi ne zabav' tko bude čtit ovo,
   ako tuj za ljubav satvorih što novo.
   Ar moje srdačce razbludom otravih,
   kad na toj sunačce ruku ja postavih,
koja mi poželi taj mista skrovena
   u kih se jur veli sva slados ljuvena.
   Nu ludi, mnju, drže bezumnu tuj misal,
   u kojih broj brže ja se bih upisal,
da godi potlačil ne budem htin'je toj
   u kom se raslačil nerazum biješe moj.
   Ter hotih ja tvorit što je sram spovidit,
   što je stid govorit, a veći još vidit;
Bogu se ter molju koji me pogleda,
   koji mi tuj volju izvršit jur ne da.
   Zatoj ga ja slavim, zatoj ga ja slovem,
   zašto se blag pravim i blažen sad zovem.
Onda htih da pođu za gorko srce tja,
   togaj dil gospođu razbudih ončas ja;
   ter kad me oćuti, vas obraz rasrdom
   i čelo zamuti jadovnom i tvrdom.
Ter velik strah stekoh, vapiti jer uče;
   nu kad se ja rekoh, oni čas umuče.
   Ter kad se utaži, nađoh se vele rad
   gdi reče: "Nu kaži, kako si prišal sad?"
A zač me bezmile ovako uprosi?
   zač srce od vile sve staše u grozi,
   zašto ju neredno uhvatil biješe strah,
   ter ja š njom zajedno zacić nje strahom mrah.
Kojojzi ne rijeh ja istinu, za uzrok
   da meni ne prija o ničem u prirok;
   negoli tuj rekoh: "Neka znaš, sunačce,
   ovdi što dotekoh, poslušah srdačce.
Ar mene želin'je toliko uhvati.
   koje mi da smin'je ovu stvar ufati;
   ter mi se dobrom kob po srjeći ispuni,
   zatoj se tebi rob dah kako sve kruni,
zatoj se ja sužan dah tvojoj mladosti,
   zašto si cvit ružan, pun rajske sladosti."
   Ne čuh ja rič drugu nje ljepos govorit
   ner svoju gdi slugu zače toj sve tvorit.
A ja se zakleh tuj: "Neka znaš, ružice,
   za život tvoje, čuj, ne tvori služice.
   Tako mi ljubavi, nî svisna ni česna
   u tomuj što pravi tva ljepos uresna;
nu kako prî rekoh, moj venče gizdavi,
   na srjeću dotekoh, a sve dil ljubavi."
   Tuj deri virova mojojzi mladosti,
   i tuj me darova s celovom s radosti,
i tuj se udruži nje ličce i moje
   ter zaupi: "Ne tuži, jer tuge ne goje,"
   ter zaupi: "Ne boli uz moju ljubezan,
   nu svaku odoli i parjaj boljezan;
zašto si sa mnom sad, sa mnom se veseli,
   i sa mnom budi rad on tko se moj veli."
   Zač reče venčac moj ovu rič, svak me čuj,
   procinit ter nemoj da se ja plakah tuj.
Zašto se veseljah gdi milos izdvorih,
   ner malo u željah što s jadom govorih;
   ter ona požudi da mi da srcu vlas
   i da se pobludi sa mnom tuj za mal čas.
I tada ja stekoh slobodno srdačce
   ter svapih i rekoh: "Prisvitlo sunačce,
   danu mi još pravi one tve stvari sad
   za ke me postavi u sumnju i tvrd jad,
kad reče: "Ino, čuj, nemoj da učiniš,
   er ti ću kazat tuj još stvari ke ne mniš,"
   jer i dan osvanu, ne stah toj misleći,
   i kom se sastanu, ovoj ti rih reći.
Ter ako ja stekoh prid tobom ku milos,
   što prašah i rekoh, kaži mi tva svitlos."
   Svak ter znaj, mâ mlados gdi ovo govori,
   velik smih i rados nje lipos satvori;
ljuveno još reče: "Ono t' rih s jutra prit,
   nu mi se ne steče, nemoj mi ter zazrit;
   jer mi se ne more zaradi zlih ljudi
   koji zlo govore, - i ti me ter bljudi;
jer za njih ne smih prit, da t' budem kazati
   ovo sad što ću t' rit, ako me ć slišati.
   Odkli ja znam tebe, ne prijah još pokoj,
   ter veće ner sebe željah te da si moj;
prislavno tve ime toli sam ljubila,
   veliko ter vrime danke sam gubila,
   želeći svaki hip gdi te ću viditi,
   ljuveni zač nalip ne mogah trpiti.
Ki li te viđah dan kroz moj dvor kad proći,
   ne mogah imat san u dne ter u noći;
   zašto se napunjah sva želje ljuvene,
   u kojoj svit kunjah er nisi kon mene.
Ter mnogo naglosti dosle sam stvorila
   cić tvoje mladosti, kad te sam vidila;
   i moju za te čâs potmiše zli zlobom,
   svaki se hip i čas gledaje ja s tobom.
Ako ćeš reć uprav, dobro znat i sam mož
   za tvoju da ljubav satvorih veće još;
   jer mnokrat stah pjesni da spivam na prozor,
   neka dam ljubezni tvojojzi razgovor.
Zatoj te ja molju za moje počten'je,
   što veće još volju negoli življen'je,
   neka t' sam pridana, budi ti Boga dil,
   neka si ti shrana od moje časti bil."
Jošte joj ne biješe toj reći zadosta,
   nu što kad reciješe, na svaku rič posta,
   da mi se pridava. Zato joj još rekoh:
   "Gospođe gizdava, odkli te ja stekoh,
volih ti počten'je nositi a tužit
   ner tvoje smiljen'je s prirokom sadružit;
   a toj znaš i sama, jer tvoje radosti
   vel'ja su zamama mojojzi mladosti.
Nu ja toj ne gledah, voleći trpit trud,
   ter srci vlas ne dah, kako zna višnji sud;
   i zatoj ne stvorih voljnu stvar, sunačce,
   nit komu otvorih željno me srdačce.
I naprid takođe znaj da će pridana
   bit meni, gospođe, tvoja čâs izbrana;
   makar bih tač pridan, ružice, ja tebi,
   da sam ja blažen zvan scinil bih u sebi.
Zatoj t' se pridaju, gospođe od gospoj,
   i život puštaju u ruke tvoje moj,
   virom se ter kunu da te ću uzvisit
   jak venčac i krunu, daj mi Bog poživit."
Veće jo' bi drago, da svak zna, čut ovoj
   ner njeko da blago darovat budem njoj;
   ter u toj radosti sta da mi govori
   cjeć moje mladosti većekrat što stvori
i ki trud i brige za me je dobila,
   kažući bilige er me je ljubila.
   Zato joj ja pravljah: "Zahvaljam, ružice!"
   ter obraz moj stavljah na slavno nje lice;
posli ga odklonjah za milos i ljubav,
   za koju ja ronjah suzice, dim uprav:
   tolik me stište blud er ne znah reć slovo,
   ter pravljah kako lud: "Što činju ja ovo?"
Ar ondi vas zađoh u njekoj radosti
   nje razum gdi nađoh pun rajske sladosti;
   od usti li celov ne mogah zabiti,
   ki voljah ner darov u zlatu primiti.
Toliku slas kušah od one gospoje,
   kad godi sadružah nje ličce i moje;
   kada li mom grli nje ruci ugledah,
   onda se umrli mom srci reć ne dah.
Ar se mnjah okrunjen vjenačcem ki slavi;
   zatoj bih napunjen medene ljubavi,
   ter pravljah: "Sunačce, diklice primila,
   ovo s' me srdačce i misal smamila;
ovo mi ć još vazet s ljuvenom kriposti
   i razum i pamet tom tvojom liposti.
   Zatoj te ja molju, skićena ružice,
   razumij nevolju od virna služice,
ter jošte kadgodi čin' mlados da moja
   s tobom se prigodi, da mi si gospoja.
   Ako li ne mož toj, gospoje, satvorit
   neka se sluga tvoj ne bude umorit,
a ti mi skroveno ukaži zlamen daj,
   er sam tvoj ljuveno, - da mi je manji vaj."
   Dobro ja ne rekoh, ondi što sve htijah
   za rados ku stekoh oni čas ja prijah.
Zač od nje svitlosti ovo čuh gdi reče:
   "Od moje mladosti nećeš bit daleče,
   obijetam toj Bogu, kako ćeš viditi;
   sve što ja uzmogu, neću se štediti."
Još način skaza mi kako bit more toj;
   zatoj me zamami i zani razum moj,
   ter se ja zazirat u ljepos nje začeh,
   po kojoj izbirat sladosti tuj vazeh.
Njegda jo' ja ponih celov moj na čelo,
   njegda se naslonih na grlo veselo,
   njegda ju celunjah u pozor gizdavi,
   a nigda i kunjah za milos ljubavi.
Nigda se ja panih na nje kril za mal čas,
   a nigda postanih ter zrčah nje obraz;
   a njegda potecih na ličce nje s mojim
   iz glasa ter recih: "Što zaman ja stojim?"
Ter na nje rumene moje ust' ponesih,
   za koju stvar mene svak bi mnil da vezih;
   zašto ja prionih kako mož velik čas,
   bezbirek ter tonih u slasti tada vas.
Najliše ruci moj' kad spravih skroveno,
   koje ja ponih njoj na prsi ljuveno,
   od kojih veću slas oćutih ner mednu,
   od kojih oholas stekoh ja nerednu!
Pozirat potekoh nje prsi pribile,
   iz glasa ter rekoh da bi džilj dobile;
   ter ona iznevar ozri se na mene,
   jakino njeku stvar da tadaj spomene.
Jošte mi tuj reče: "Koliko u mal čas
   veliku ti steče u tvomu srci vlas!"
   Kad ovo zgovori, u meni ne bi red,
   ter mi se satvori srdačce kako led
i željno uzgrozi moj obraz i lice;
   zatoj me uprosi: "Što cviliš, svilice?
   što takoj povenu? ono ti ja rekoh
   za milos ljuvenu u bludu ku stekoh.
A ku bih ja smilos imala u sebe,
   što želiš za milos, da čuvam od tebe?
   da tebi zabranju što nî zled ni zazor,
   mnogo lit što hranju ja za tvoj razgovor?
Rumeni moj cvite, koga t' sam želila,
   gdi bih ja krozi te život moj štedila?
   kad imaš tuj želju od prsi jur moje,
   neka te veselju, nu ličce daj tvoje."
Ter ovo gdi pravi, začeh ja uživat,
   začeh ja u slavi u rajsko' pribivat;
   začeti ter vazeh pozirat nje pogled,
   a pak se još začeh stvarati vas u med.
Zašto rič ne reče, nu se sva raskrili,
   ter k meni doteče s rukami pribili,
   ter s vel'jom ljubavi uhvati obraz moj,
   koji se zabavi u slasti velikoj,
jer u dar oćuti nje prsi ljuvene,
   što pamet zamuti za ljubav tko vene.
   Tuj se ja stah opit radosti velike
   i mnjah se rastopit od želje tolike;
i cić tej ljubezni, istinu govoru,
   svis moja uzbijesni, da ne vim što tvoru.
   Ter ja mnjah da plovu po rajskoj sladosti,
   najliše rič ovu čuv od nje mladosti:
"Nî ovdi človika tko me će ugrabit,
   a tebe dovika ne mislim ja zabit;
   jošte ću bit tvoja, jošte ću tvoja bit,
   ličca ćeš još moja, malo ckniv, poljubit;
još se ćeš, - budi zdrav, - pobludit u kril moj,
   ovo ti dim uprav, drugo mnit, čuj, nemoj."
   Zatoj rih: "Sunačce, milu t' mi stvar veliš;
   jer moje srdačce objetom veseliš."
Jošte jo' zahvalih na darih većekrat,
   nu moćno požalih er mi se bi rastat;
   i da su tvrd kami od ljudi srca sva,
   tuj bismo suzami žaljena obadva;
najliše gdi meni svoju čâs pridava
   ovi cvit rumeni i lipos gizdava,
   takođ ja gdi veljah: "Neka sam, vilo, tvoj,
   ne dopust' u željah da zgine život moj!"
Ter gdi se rastavljah, ne pristah ljubiti
   nje ličca; još pravljah: "Nemoj me zabiti!"
   Da, kad se razdilih, satvorih velik plač
   i grozno procvilih, jak da me vadre mač;
ter ostah kako jad, ter ostah kako vrid,
   želeći željom tad smrt gorku sristi sprid;
   ter začeh vapiti iz glasa i zvat "Voj!"
   Zatoj me trpiti srdačce ne hti toj,
oni čas pođe tja od mene gospoji.
   Svak misli kako ja i život moj stoji
   bez moga srdačca; jer dokli ne združih
   srdačcem sunačca, oh, željno t' potužih!

                    Dosta.