Kada bîh vazel ja ovu vil sliditi
Kada bîh vazel ja ovu vil sliditi autor: Šiško Menčetić |
490. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Kata u stihovima 1-14. |
Kada bîh vazel ja ovu vil sliditi,
ne imah vesel'ja gdi ju ću viditi;
a zato, dan i noć želeći razgovor,
ne mogah časa oć da nisam prid nje dvor.
Također stah bijesan da pride prikasno,
da spijevam u pjesan nje ime prikrasno;
ter gdi se u tuzi ljuveno' sve tuku,
posla mi po sluzi jedan dan poruku,
govore: "Jur ovoj meni su drage tve
i pjesni i glas tvoj; zatoj te molim sve,
ako ćeš mladosti vesel'je dat mojoj
i vel'je radosti, kad godi mož, popoj."
Da reče ja rekoh: "Rič ne scijen' da gubiš,
ufan'je kad stekoh da mene tač ljubiš;
ne more svak spivat jakino tva lipos,
ka suncu dosivat ima moć i kripos.
A pak se moliš još: zatoj se vas čuđu,
pokli znat tvoju mož zapovid da žuđu,
ku misli obslužit život moj i duša;
zač neće potužit tvoju rič tko sluša."
Rih još: "Rec', gospoje, drag ti sam birek ja,
ter ti se i moje spijevan'je mni da sja."
Ini mi odgovor ne more sluga rit,
neg reče: "Prid naš dvor odsela opći prit:
kad godi sridu dne ugledaš, dopadi,
zač u taj čas uckne ovuda svi mladi,
ter se ć moć prigledat s gospojom ljuveno,
a nećeš jur predat toliko svršeno."
Na tom se rastavih. Zatoj se u sebi
veće ja proslavih ner da sam na nebi.
Nu kad bi dan jutri, prominuh kroz nje dvor,
ter ončas iznutri njekoji čuh govor;
i stavši razbrah ja - reče: "Što s' govoril?
nu misli, ter pođ' tja, - ovdi si dodvoril!"
Kad ovo ja začuh, poželih umriti,
koja mnih želja duh da mi će podriti;
tolike boljezni srce mi strnuše,
videći gdi pjesni u plač se svrnuše;
videći gdi ljubav u jad se obrati,
koja mi, dim uprav, hti život da skrati,
zač je trud oni glas od drazih uslišit,
tere mi ne bi las srdačce utišit.
A željno cvileći, ne mogah reć slovo
ter stojah misleći: tko uzrok bi ovo,
tko zlosrd bi toli da mene žalosna
viditi prî voli negoli radosna?
Tuj kako poražen začeh ja klet potom:
da bi on omražen sam svojim životom,
da bi on ljubavi ne stekal ni mira,
neg da ga po travi i gorah trud tira,
ner da se još skita po vodah i moru
ter da lik ispita na gorkom mramoru,
a da se dreseli za svoje mladosti
i da smrt poželi umjesto radosti,
kako ju ja želju, želeći sunačce
u željah ko, velju, skonča mi srdačce.
A zašto do smrce ovako začeh klet?
Zašto mi sve srce veljaše i pamet
da njeki zal človik ovomu uzrok jes
i njegov hud jezik još gori ner zla čes;
jer da sam što ja kriv, ne bih se bolil tač,
nu tako da sam živ, prav patim ovi plač.
Ter ako smrt prješit ne bude k meni sad,
mene će utješit uskoro njegov jad.
Li ona od gospoj, kad nađe istinu,
pozrit će ov trud moj i pravdu jedinu;
dat će lik od rane, zač je rič odvijeka:
ako laž osvane, nu mraka ne čeka.