Kâ god je vridna stvar

Kâ god je vridna stvar autor: Hanibal Lucić

Kâ god je vridna stvar (čula si, gospoje),
   Ima se imat var da zaman ne poje;
A ti, kruno svih vil, od Boga imaš dar
   Vridniji neg je bil na svitu ikadar.
A to je tvoj ures kî dikom procvita
   I vridnji vele jes neg blago od svita.
Ter nišće ne sciniš da zaman dni traješ,
   Nu misli što činiš, da se pak ne kaješ.
Al ne znaš, tve kosi ke sjaju zlatom sad,
   S kih sarce zanosi svakomu ljuben jad,
Uskori da t' će prit opadši na manje
   Jak zelen ali cvit kino sarp požanje?
U toj li si viri da vedro tve čelo
   Na jednoj svej miri stati će veselo?
Ni da će brez karvi starost se prikresti
   Kâ ti će obarvi nad oči nadvesti?
Svej li će t', mniš, biti usti rumenjahni,
   Ali se biliti zubići biljahni?
Kad vidiš, tve garlo i dike ostale
   Sve barzo i harlo da su se skončale,
I bude problidit lišce ti rumeno;
   Neće te razjidit vesel'je zgubljeno?
Zgubivši mlade dni istom ćeš reći: ah,
   Vaj meni nesrićni, zač ovo prî ne znah?
A za toj, mâ kruno, pokle si iscvala,
   Izvarsna napuno nada sva ostala,
Ne pusti na žalost da budeš na tu doć,
   Uživaj tvu mladost dokolu imaš moć.
Jer leti dan za dnem, a za dnem godišće,
   kakono magla prem ku vitar potišće.
Ter niktor mlade dni povarnut ne more,
   Jak kad se skoreni zelen bor srid gore.