Jeronimu Martinčiću (2)

Jeronimu Martinčiću autor: Hanibal Lucić

Malo ti jak u san s tobome potratih
   Vrimena niki dan kad se tuj uvratih,
Nu okusih slaju radost u toj vrime
   Neg da tko po raju za on čas vodi me.
Toli me, Jere moj, ugodno zaudri
   Veseli oni tvoj zgovor i primudri.
Evo i sad vide ovdi nadaleče
   Još slačam beside koje mi tuj reče,
Moje uzdvižući pisni i skladan'ja,
   Koliko izući pisnivac da sam ja;
Moleći me zatim da ne držim stražu
   Nad njimi ni kratim da se van pokažu,
Zato bud da mukom ujimat se hvalim
   Veće nego zukom peti nepristalim:
Evo mnom ne osta ispuniti želju
   Tebi momu dosta dragu prijatelju,
Pisancu ter ovu ku složih od tada,
   Kakovu-takovu šalju ti ja sada,
U kojoj sa svu moć slaviti ne kratih
   Božićnu ovu noć kâ nam je pri vratih.
Ti, ako od valje ciniš ju ke godi
   Izvedi ju dalje i pusti da hodi.
Znam dobro tvoju ćud i viran kako si,
   Li ne daj da ti sud prijazan zanosi.

Od božićne noći

U ovu noć rodi božja sina žena
   Ke se muž ne dodi, nad svimi blažena.
Tolik je dar, Bože, taj kî nam hti dati,
   Da naša ne može pamet ga saznati,
A kamoda človik ričju ga izreći
   Da bi bil govornik od svita najveći.
Ivan ti na parsi glavu uslonivši
   Ništo se ne marsi svaka tuj vidivši:
Ništore ne manje toli tanko piše
   Od riči parvanje kâ u počel biše,
Da pameti oko moje ne dosiže
   Gdi se on visoko jak oral podviže.
Nu i ja kî niže doli stojim sada,
   Ako mi nabliže vidit se daš kada,
Moći ću da viju gdi Otac Rič raja
   I gdi iz obiju Sveti Duh ishaja,
I kako tri buduć li samo ti jesi
   Jedan Bog svemoguć kî vladaš nebesi
I kako po dilu toga Duha Sveta
   Taj Rič bi u tilu umarlom začeta.
Zato mi, Bože, daj da ovdi dobudem
   Čim tebe daleč daj po smarti ne budem.
Čin' da ne zabudu prisvetu ovu noć.
   Dokolu živ budu slaviti sa svu moć.
Kâ da bi ne dala, Bože, tebe tada
   Ne bi muk istala mâ duša nikada.
Ovo je dake noć (svak joj se pokloni)
   Koja nam svim pomoć i pravi dan doni,
Koja nam svu tugu vaze i nevolju,
   Od ke zvizde drugu ne vidiše bolju,
Koja za Adama Bogu dug ispuni
   Neka se raj nama opeta napuni,
Koja oduzi nas, a djavla obuzi
   Da skuči kako pas vezan u veruzi.
Ovo je ona noć kâ čini svitli dvor
   Anjelski doli doć na zemlju s neba zgor
I svitlom tom množju nebeskih dvorani
   Jasla, zipku božju, lipo obistrani.
U kih ležaše nag ditićom onada
   Sin božji kî je blag i kî svim oblada.
I njega koga svit ne more da jame,
   Mal tada suze svit okoliš od slame,
I koji zrak vrući stvori da ophodi
   Svej zemlju i vrući i čini da plodi,
Od zime ku prija, tresiše se, dokol
   Dihom ga ne zgrija tovarac tere vol.
O čuda velika, človikom porodi
   Bog se za človika koji mu ne zgodi,
I hoti teplinu, zimu glad i žaju
   I svaku vašćinu tarpiti za naju.
O da bi mi moći počitat tebe sad,
   Noći, slavna noći, koliko jesam rad!
Pri tvojoj svitlini cinil bih da blidi
   Sunce kô dan čini, neka ti zavidi;
Cinil bih onakom da sivaš i sada
   Svitlostju i zrakom kakono onada
Kad Bogu daše dar tri kralji istočni.
   Na tvoju malu har, Irude brezočni,
Irude priljuti, Irude nečisti,
   Pse djavlom naduti, pače djavle isti,
Koji karv toliku brezgrišnih ditića
   Proli kim u mliku samo biše pića,
Mneć tako da ti se utajat neće moć
   Kralj koji rodi se noćašnju ovu noć.
Zato goriš doli srid ognja žestoka
   Gdi se Bog ne moli, gdi mukam nî roka,
Gdi svake milošće teplina ostinu,
   Gdi ufan'je jošće sasvima poginu,
Suca smiljivati gdi nišće ne prudi
   Ni se pozivati na sud kim te sudi.
Molim te, Bože moj, za slavnu noć ovu
   Podložiti nemoj sudu me takovu.
Čini da siluje moja pamet sebe,
   Da u te viruje, da ufa u tebe,
U tebe da ljubav svaršeno postavi
   Kî si Bog i narav od svake naravi.
Kako ću ne ljubit tebe kî me shrani,
   Kî se jat i ubit za mene ne brani?
Ufan'je kako li u te ću ne imati
   Kî se ocu moli za puk kî te strati?
Kako l' ću istini ne virovat tebi
   Kî mi diš: ne čini drugu ča neć' sebi?
Kî najpri sam tvorit dila od pokore
   Poča, pak govorit druzim da jih tvore,
Kî čudesi govor potvardi istini
   Kâ človik kî je stvor ne more da čini.
Viruju brez barže i moja velika
   Ljubav se ne otarže od tebe dovika,
I ufam taj vira da me će i ljubav
   Uklonit od vîra u kom je ljuti lav,
A dvignuv uzgora, uzvest k tebi Bogu
   Koga prî umora viditi ne mogu.
O kamo sam se dil? Nije mi toj dosta?
   Pokolu dobrih dil život moj izosta.
Ljubav i brez dili ufan'je i vira
   Jest platno na gnjili koje se opira,
Na ku kad se stavlja vodica taj čista,
   Tada se prem kalja, tada je nečista.
Vaj meni nebogu ovako ležeće
   Doli u barlogu tej gnjile smardeće
Gdi strašno na mene pun jada i gnjiva
   Ljuti zmaj ognjene čeljusti raziva
Otkud se ja dvići po nijednoj moći
   Ne mogu ni srići brez tvoje pomoći!
Bože, kî isprati tej gnjile lupeža
   Tako da na smarti u njoj ne obleža,
I koji varže sok kojim vid povrati
   Longinu kî ti bok sulicom proplati,
Izmi me iz blata gdi 'vo stojim leže,
   Koje me u vrata paklena uteže.
I opeta ako padu se, moj bože,
   A ti znaš, inako da biti ne može,
Leto mi daj skuta tvoga milostiva,
   Pokli sam srid puta toli popuzljiva
Gdi človik kî je prav ne more da na dne
   Sedamkrat starmoglav doli se ne padne,
Kamo ja, dobroti koji sam odvikal,
   A svakoj grihoti jure se zavikal.
Evo mi moja svist govori prihuda
   Da sam zal i nečist veće od Iruda,
Jere se on poja da čado ulovi
   Koga se uzboja da će bit kralj novi;
A da je, ne znaše, sin Boga jedini
   Taj koga lovljaše ter se tim prihini:
A ja koji mene znam da si otkupil
   I smarti paklene tvom smartju zastupil,
Mnokrat tebe Boga tirah i progonih,
   Jer videć uboga, pomoć mu ne klonih,
Videći nepravim još putom tko ide,
   Za da ga ustavim ne stratih beside.
A pomoć koga mož' ter mu pomoć kratiš,
   Ne išći drugi nož kojim ga potratiš.
Bože kî kad karaš grišnika, tim je blag,
   Tim mu svist otvaraš, tim kažeš da t' je drag.
Ovdi me posvisti, molim, tvoja ruka
   Gdi more s koristi bit mi trud i muka,
Ovdi čin' da oko pameti otvorim,
   Ovdika žestoko čin' da se pokorim.
Čin' da mâ pokora karvju tvojih parsi
   Prî moga umora grihe mi razmarsi.
Pokorom povarni meni mojom mito,
   Bože milosardni, tvom karvju dobito.
I ako grih napre sarcu mi na vrata,
   Čini da jih zapre tva milost bogata,
Neka me omraza cić puti kâ griši,
   Tvojega obraza, Bože, ne uliši!