Jeronimu Martinčiću (1)

Jeronimu Martinčiću autor: Hanibal Lucić

Knjižica od tvoje pameti sabrana,
   U ruke kâ moje ovih dan bî dana,
Čini me svu žalost od sarca da tiram,
   Primednu nje slatkost steći kad razbiram.
Viruj mi, poništor slast od nje govora
   Ne krije da je stvor tvojega razbora.
A toj ti jest u njoj prem meni najdraže
   Što tebe, Jere moj, virno mi prikaže,
Jer mi se uzamni kad s njom uzbesidih,
   Ti da si pri meni i da te prem vidih.
Tim poznah pravedno knjiga da se reče
   Drazih bit zajedno čini sa daleče.
Svaršeno jest zato sada pamet moja
   Stavila se na to da sebi pokoja
Ne da dokle knjigu ovujzi do tebe
   Ne pošlje da brigu odvaržeš od sebe,
Kâ pišeš da daje sarcu ti skončan'je,
   A uzrok sve da je moje nepisan'je,
Bi reć da cić mnoge oholasti moje
   Vargal sam pod noge prijazni sve tvoje.
Na ku stvar ja t' velju da se moćno hiniš,
   Dragi prijatelju, u tomu što sciniš
Lipost ni iman'je da bi me ponilo
   Od tebe ni znan'je još da bi kô bilo:
Nu ako nikadar pisni ti ne šalju,
   Ne primi za nehar i sam bo toj žalju,
Jer kom te zadosti Febo je uzvišil,
   Spivan'ja milosti mene je ulišil.
A sestre njegove od gore kâ ima
   Dva varha, lugove zapriše sasvima
Tako da mi ne bî uzmožno dopasti
   K vodi ku konj izbi kopitom perasti.
Ter se ja ne nadam imena uviku
   S ovoga što skladam ni slavu steć niku.
Zatim, dila mnoga ostala na stran oć,
   A samo varh toga mislit mi nije moć.
A ti znaš (u knjige štio si) tko će pet,
   Tribuje da brige nisu mu na pamet.
Da evo čini me velika tva ljubav
   Uz teško da brime žilim se kako mrav,
Jer za tvoju mnogu dobrotu u svemu
   Protivit ne mogu prošen'ju tvojemu.
Htiše se (sumnja nî) da on trud kî prija
   Pišući ti meni, ja primem najprija,
Ne samn cić liti, da svakih cić díkâ
   Za koje poštiti pravo je človika.
Tva bo ćud kriposna, dostojna sve časti,
   Svakoga ko ju zna, sili da te časti,
A mene nada svih u koga ljubavi
   Dar kada tamo bih, obilan postavi,
Kî da ja zabudem kakono neharan,
   Pravo bi da budem pedipsan i karan.
Da kako inom svom kripostju si veći,
   Tako umiljenstvom htil me si priteći.
Na tom ti zahvaljam i ako t' nî dosti
   Izvit kî zgar pravljam, molim te oprosti.
K tomu ti još primam u obezu velu
   Što si rad da imam svu sriću veselu.
Ne manje želim ja da ti Bog sva dobra
   Spuni ter želin'ja tve sarce kâ obra.
Zatim mi bî čuti drago da s' rastargal
   Uzu i stril ljuti iz sarca izvargal
Djetića kî narod od ljudi vas sjaha,
   Ter mirno u slobod počivaš bez straha.
Ako je to isto što pisan tva pravi,
   Tvom sarcu da misto ne daješ ljubavi,
Scinim ja, od sada velika njeje moć
   Toka cić nazada dobar dil da će poć.
Past joj će nizoko krila i raspan luk
   Neće moć jur tôko obladat ženski puk,
Pokle joj ustinu zlatan stril najvrući
   Kim gvozdje i stinu mogaše da svrući.
Kriposti jer nike u tebi su vele,
   Cić kih o kolike tvu ljubav požele,
Najliše kad mrakom tim garlom medenim
   Uspoješ, sve trakom obuziš ljuvenim
Ter s jutra k prozorom na pospih usteku,
   Neka te pozorom veselim zateku.
A nisu takove da ne bi mnogokrat
   Cića njih sam Jove stvoril se u daž zlat.
Zato dim, bez barže da ljubav oni čas
   Kî se ti odvarže, zgubi moć i oblas.
Toj trudno virujem, nu isto ako je,
   Da svakom darujem hvalom te, pravo je.
Jer ti neć' bit oni (mogu reć slobodno),
   Od boja kî odni krunu nedostojno,
Da on ki imijuć protivšćine mnoge,
   Hrabreno se bijuć stavi jih pod noge:
Na polju kî ostat ne more brez muke,
   U ljubavi jer stat ide ti od ruke.
A tôko veću trud slavu tvoj izvodi,
   Kôko je put na blud širi kî te vodi.
Bog ti tej odluke potvardi tako da
   Ljubavi u ruke ne dojdeš nikada.
I ja t' se ovdi steć slobodan nahodim,
   Ljuvenim tere već za stigom ne hodim.
A ne mnij da bi toj cić nike hrabrosti
   Kom bih se njegovoj odarval jakosti,
Al ine cić stvari, suprotiv s kom bih stal,
   Da jere ne mari za mene kî sam mal.
Zdravjem se još tebi hvalim ja zadosti
   Kô imam u sebi po božjoj milosti.
Što želiš pak zatim razumit, dni moje
   I vrime uč tratim, život moj ovo je:
Vargal sam sve na stran raskoše; ne stojim
   U linost nego stan podvignut nastojim,
Razrušen kî je bil malone sasvima
   Od mnoštva koje dil razbora ne ima,
Ter po sva godišća o drugom ne radim
   Neg zgibla vinišća ponavljam i sadim.
Sila m' je cić toga vartit se, opticat,
   A jedva jednoga more me doticat.
Sad me Vis, sad Stari, sad ima Novi Hvar,
   Cić takih ter stvari počivam nikadar.
Ino ti poručit ne imam šta na toj,
   Mučim za ne mučit, taj ti je život moj.
I ufam, neće trud zaludu bit ovi,
   Višnji Bog ako sud ne pošlje kî novi.

Vrime je sad niko, niki su dni sada
   Da ne vim je li tko koga strah ne vlada.
Čul si ča nahode po zvizdah, kî znaju,
   Kî potop od vode uskori pravljaju,
A znaš, po kriposti zvizda ter nebesa
   Ovde na svit dosti zgaja se čudesa.
Jošće znaš, taj niki njih način ima moć
   Kom razum čovički do neba može doć.
Tim vide do sto lit dan, čas i hip u koj
   Sunce će potamnit i misec tolikoj,
Misec kad pokrati sunčenu svitlost nam,
   A zemlja kad vrati isti mu taj zajam.
Njim je stvar očita kî je uzrok zime,
   Premalitja, lita, jeseni zatime.
Mnoge stvari ine čudne tim naukom
   Poznati nas čine i ticati rukom.
Ter nije brezredno da nas strah obide
   Kada nam kô zledno zlamen'je povide.
Jaoh, ako njih sudi ne griše u temu,
   Iman'je što prudi, trudimo se čemu?
K tomu je stvar druga, cić koje strah veći
   I veća još tuga ima nas opteći,
Jer po toj mudrosti hoću još da znaju
   Od nikih kriposti zvizda ke poznaju:
Brez broja jest inih od kojih nije moć
   Vidin'jem ljudi svih najmanju vidit moć,
Koje će protivit onim da ne stvore
   Taj čuda, možebit, koja se govore.

Da drugo ovoj zlo od koga hoću reć,
   Blizu je dolizlo, bliže se neće već,
Jer trudno može sam čitovat uteći,
   Susidu jure hram tko vidi goreći.
Zatvoren tamo tja ne čuješ u kutu,
   Mornarom kako ja koji sam na putu
Kako je prikrila Rodiotski otok
   Čudna moć i sila ku poda vas istok.
Zato ću da t' povi mâ pisan niki dil
   Od toga što novi glas nam je povidil.
Petkrat je tisuć sto ljudi car sakupil,
   Nevoljno toj misto s kimi je podstupil.
Tolik broj brez mire virovat tko more?
   Dali su od vire ljudi kî govore.
Od onih diliše, ke timar blagovat
   I kih odlučiše vojnikom poslovat.
Ostali nezvani kupom se svi palju,
   Razlika pogani mista kihno šalju,
Ter prave raja dil svaki će dobiti,
   Zemlje samo badil u obrov da hiti.
Poganstvu zaisto svemu i istoku
   Prislavno toj misto selo jest u oku.
Jer targe ke brodi k Carigradu vode,
   Čestokrat nahodi gusarin iz Rode
Ter niktor ne more od poganske ruke
   Ono tiskno more broditi brez muke,
Komu ime ona divica satvori,
   S zlatoga kâ ovna pustiv se obori
K tomu brez pristan'ja u kopno zahode,
   Robja ter iman'ja razlika izvode.
Tim ti se oholit budu Rodioti,
   a Turci odolit ne mogu sramoti.
Zato se ne čudi takova cić posla
   Da je množ od ljudi brez broja tuj došla.
Četarsta i veći broj galij ter navi
   Jest u kih brodeći vojska se priplavi.
Čudna je stvar listo slišati načine
   i sprave zaisto koje se tuj čine.
Najpri su s vojskami podaleče stali
   gdino jih puškami ne bi dohitali,
Odonde ter počan, zemlju ku kopaju,
   Prida se meću van, a za trud ne haju,
Tako da zemlje prah nije tuj ostao
   Ki jim nî po rukah tisućkrat propao.
U koj stvari takov način su daržali
   Da goru na obrov zemlje su dognali,
Goru, dim, s ke odzgar mogu sa višine
   Viditi svaku stvar u gradu ku čine.
Virovat sad onoj moreš da činjahu
   Žiganti kada boj s bozi bit htijahu
Kî goru sarditi varh gore kladihu
   Po kojih uziti na nebo hotihu.
Tom ti se od grada gorom zastupaju
   Kî svak čas od tada mortari lupaju,
Tako da ni nova kuća jest ni stara
   Koj nisu pokrova rastukli odzgara.
Mnoge su još vele tuj puške ke zjaju,
   Prostrano ke, vele, da svitom stresaju,
Ter stinu najveću sa desna i liva
   Iz sebe van meću kâ zid razoriva.
Manjih je tolika množ da nî ostalo
   Kuće ni zvonika kî mila nimalo.
Zatime jest paka trideset hiljada
   Ostalih pušaka kih svaku dopada
Nje puškar, opravno vazda kî ju nosi
   I hita upravno kamo se kad prosi,
Tako da ne kloni glavu iza miri
   Tko neće čas oni da zube ociri.
Janjičari sila i spahij još diju,
   Kojih gvozdja cila do potplat odiju,
Kino se naprida većekrat makoše
   Tako da varh zida stige utakoše.
Nemoj mnit kî riju, opraviv listo toj
   Što ti zgor besiju, da stoje u pokoj.
Mnozi su kî nasut obrov bi hotili,
   Neka bi ravan put ka gradu imili,
Kojim je dilati nevolja toj dilo,
   Kopji bo ter bati gone jih nemilo,
Mnozi su pak od njih tja doli, duboke
   Kî dubu na pospih jame ter potoke,
Pod mire da došad oganj tuj zaduše
   Kakono Biograd jeda jih razruše.
Zatvoren jer oganj, tako se govori,
   Da goru staviš na nj gvozdenu, obori.
S drugu stran grajani ne misli da leže,
   I stojeć zamalo da ništor ne teže,
Kanune, šćopite, spingarde svej meću,
   Turske mantelite kojimi razmeću
I kimi još tuku onih kî naliplju
   Da zemljom, ku vuku, obrove nasiplju
Ter ono što s potom i karvju navargu,
   U grad oni potom po rapah uvargu,
Zatim što razore puške i raziju,
   Opet malo gore slože i saziju
Drivjem, zemljom, kalom, stinjem kô svak nosi
   I stvarju ostalom kako se gdi prosi.
Časa ne praznuju s večera ni s jutra
   Neg se zadubljuju i oni iznutra,
Gdino se pak staju sa Turci, kîno rih
   Da jame kopaju protiv njim na pospih:
Tuj jih unebljušiv ognjem kî priprave
   I prahom zadušiv pod zemljom ostave.
Veliku, di, pomoć sužnji ke imaju
   Rabeći dan i noć u tom jim podaju.
Ni dica zaludu ne side ni žene
   Da u svakom trudu mužem su takmene.
Čudesa sva koja silan car tuj tvori,
   Ne more rič moja da jih izgovori.
Pomisli kî svudi dobivat jest učan,
   Trateć prah i ljudi zamani, je l' mučan?
Zato, di, da ima svaršenu odluku,
   Prî stan'je sasvima izgubit iz ruku,
Negoli ne podrit taj grad i rasuti
   Kî želi prem požrit kako zmaj priljuti.
Ako se izmota taj konac kî vuče,
   Sarce iz života karstjanstvu izvuče:
Ako l' Bog ne pusti, neg mu taj iskine
   Zalogaj iz usti prî neg ga pozine,
Veću slavu stokrat Rodi će dati toj
   Neg kološ kî porat prikročil biše njoj.

Što bih mogal znati, ino ti ja novo
   Ne umim kazati ni pisat neg ovo:
Da me ćeš uskore na ta kraj dočkati,
   Ako Bog kî more, zdravje mi ne skrati.
Mejutoj ja prošu: sve tamo kî stoje
   Pozdravi (znaš tko su) prijatelje moje,
Jer i ja zapovid tvoju sam opravil:
   Komu bî Ektor did Petra sam pozdravil,
U svemu kî veli vaskolik da je tvoj,
   Ter da si zdrav želi i vesel tolikoj.
Trudan je konj ovi na kom sam dobahtal,
   Jer zgubiv potkovi nohte je očahtal.
Zato ga odsedoh ovde i rasedlav
   U štalu uvedoh. Moj Jere, budi zdrav.