Jednom se ja spravljah na niku rados poć

Jednom se ja spravljah na niku rados poć autor: Šiško Menčetić

277. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Jednom se ja spravljah na niku rados poć,
   gospoji ter pravljah da sa mnom bude doć;
   ka mi se odprosi toliko ljuveno,
   jer mi svis zanosi nje razum svršeno.
Zato joj još rekoh: "Da družbi reć što ću,
   kojoj se zatekoh da s tobom doć hoću?
   ter ako taj obit ne bude imat stvor,
   neka znaš jer dobit hoće me ugovor."
Da znate, mladosti, kad ovo dorih ja,
   od vel'je radosti pamet mi zađe tja,
   zač ončas doteče na srce jur moje
   s rukami, ter reče: "Reci im: ovo je!
ter tako tvoj obit imati može stvor,
   i tako mož dobit svaki vaš ugovor.
   Er ako istinu govori mlados tva,
   imam ja bit vinu kon tebe, viruj, sva;
zašto se draga stvar u srcu, dim, nosi,
   ako li stavi var ter sebe uprosi.
   Ter meni rači reć: kolikrat imena
   od drazih čuti neć za vele vrjemena,
ali ti dragi tvoj misal sprid zatječe.
   Svidoči život moj, kad me si daleče:
   ali noć ali dan, vazda te ja viđu,
   i javi i u san srcem te sve sliđu.
Ter da bi tako moć vidit se očima
   kako se dan i noć u srcu drag ima,
   ne bih te želila, zašto bih pri meni
   što želim vidila u želji ljuveni."
Postavi svak pamet, ter misli skroveno
   ostah li tadaj spet i smamljen ljuveno,
   ar gdi sam, sâm ne znah od vel'je ljubavi,
   kojojzi hvalu dah dostojno da slavi;
i veće ner Adam da budem živ biti,
   dovik se ne nadam ovu stvar zabiti,
   ni bih ja nikadar zabiti mogal toj,
   zač od nje dražu stvar ne ima život moj.