Govoren'je svetoga Bernarda od duše osujene

Govoren'je svetoga Bernarda od duše osujene autor: Marko Marulić

Počinje Bernardo sveti svarh suda jedne duše.

Slište dobro ljudi umarli,
   ki ste na zlo vazda harli,
ki činite, duša tilo
   da posluša na zlo dilo,
na priliku koju stvori
   vični cesar, ki je gori,
i za koju jošće dojde
   i umriti na križ pojde: -
svi vi slište čudo sada,
   dušam vašim bit će tada,
ko duhovno vidih speći,
   na molitvi svetoj steći;
a to od jedne duše i tila
   osujena na zla dila.
Na molitvi svetoj steći
   vidih telo martvo ležeći -
u grob novo položeno,
   mnogih grihov napunjeno.
Malo postav po tom toga
   pride duša tela onoga;
polag groba poče stati
   ter ga s plačem nadjidati,
tužeći se, da cić toga
   osujena jest od Boga
u djavalske pravo ruke
   i u večne gorke muke.
Po milosti božja dara
   tilo duši odgovara;
osujen'ja da ni bilo
   uzrok njeje prazno tilo,
da slobodna njeje volja,
   ka je od puti u svem bolja.
Tada videć skazan toga
   s pomnjom slište u ime Boga,
ter se grihov svak vas boli,
   da Bog grihov vas slobodi.

Svaršivši govoren'je sveti Bernardin, tada dojde duša k telu z dvimi djavli i poča vele gorko plakati i telo nadjidati, govoreći njemu ovako:

O nevoljna puti moja,
   kako prostri uda tvoja?
Već svet ljubi nego Boga,
   i tebi je sada škoda.
Jeda t' se svit ne podloži,
   al ti blago sve ne loži;
sve vladan'je i sve blago,
   cić kih leži telo nago?
Sad dvorani kamo t' biše,
   ki ti verno svi služiše?
Barzo barzo za istinu
   tvoju jakost smart dostignu!
Nisi sada u kastilih,
   ni u polačah tvojih bilih!
Tvoje blago i tvoja kruna,
   sad tvâ kuća čarvi puna!
Ča t' polače prude i hiže,
   tvoj grob sedam nog ne siže!
Veće sada krivim sudom
   neć' suditi ni hudobom;
kuća tvoja, to smim reći,
   svi hoćemo va nju leći.
Jere ja sam stanovito
   tve stvoren'je plemenito;
Bog me stvori na priliku
   svoju, - dajmo njemu diku -
i od Boga u te dana,
   svetim karstom izaprana
opet, puti o prokleta,
   svimi grisi ka si speta.
I za to sam sad pritužna
   s mojim Bogom ja razlučna,
da reć mogu po nezgodi:
   ajmeh zač me mati rodi.
Ajme iz tebe zač ne izidoh,
   on dan, kada u te pridoh:
neka bismo ne upali
   u živ oganj, ki me pali.
Toj spovidam, nije čudo,
   o prokleto tilo hudo:
dokle živih na svit bludno,
   ne da činit dilo prudno;
da vazda me na zlo svako
   ti potica vele jako.
Za to ćemo vazda stati,
   vični oganj uživati.
U velikih mukah stoju
   za hudobu, tilo, tvoju;
i vazda ću u njih stati,
   nigdar konca ne imati.
Znaj, jazici i svi ljudi
   ne bi izrekli moji trudi,
ke u paklu trpim doli,
   gdi su tuge i sve boli.]
Gdi su t' zemlje s vinogradi,
   turne kuće ke sagradi?
Gdi su perle tere oka
   mnoge cineć od istoka?
Gdi su zlati sad parsteni,
   gdi kolajne ali venci?
Gdi su pinezi sada mnozi,
   koji bihu tvoji bozi?
Gdi su sada tve postelje
   bile tere priperene?
Gdi su t' haljin sad promine
   svake varsti tere cine;
gdi li kupe ter bacili,
   srebarnoga kova cini?
Gdi su t' drage sad pomasti
   ali specje svake slasti,
kîm jizbine načinjaše,
   a ubozih zabivaše?
Nisu t' ptice sad ni vina
   na stol, ribe svake cina;
pića sad si gnusnih čarvi,
   tvoje tilo u prah leži.
Toj bo Božja jest odluka,
   taj zgrišen'ja čeka muka;
vikne li t' se u toj komori,
   u ku ležiš nosom gori?
Pokrov, kî t' je pri tve usnice,
   nosa ti se mal ne tiče;
oči tvoji sad prilipi
   zatvoreni stoje slipi;
jazik muči, ne govori,
   koji grihov mnogo stvori.
Ni nijedno tvoje udo
   kô ne plače, tilo hudo!
Koga godi ti po zlobi
   krivo skupi tere dobi,
sve toj jedan hip jedini
   tebi vaze ter poplini.
Pri(j)ateli svi otidu
   ter od tebe svi pobignu.
Tvoja žena draga i mila
   plač je jure ostavila;
nj(e)je sega svita radost
   hoće odniti svaku žalost.
Ne ufaj u rod da te iskupi,
   komu blago tvoje pristupi,
tvoje pinezi, želne hiže
   cića kojih plač te stiže.
Žena sinmi kâ je ostala,
   sada, ne mnju, da bi dala
sedam vreten zemlje iz ruk
   da iskupi tebe iz muk,
ke tarpiti mi imamo
   u paklenom ognju onamo.
Rec' mi, puti tužnovita,
   jes' li u čem stanovita?
Kâ je hinba i neprava
   sega svita tašća slava,
kâ mnozimi čudni grisi
   oskvarnjen'je (t)i dav, gdi si?
Ne odiva tvoga (k)ipa
   sad nijedna halja lipa;
dva pineza prodal ne bi
   halje, ke su sad na tebi.
Ne prinose t' sada vlasti
   tve dohotke tere časti;
oda svega blaga i slave
   poni sobom kus postave
kim si sada ti zavita,
   pićo čarvi gnusovita!
To je plaća sada tvoja,
   sega svita ku dostoja.
Budi sada da ne ćutiš,
   da hoć' paka kad se uzmučiš
u paklenih mukah doli,
   a to kad se ov svit skoli.
To proroci prorokuju,
   Sveta pisma svidokuju.
Jur te neću nadbijati,
   ni već s tobom totu stati.

Tada ustavši se tilo sardito po Božj(e)mu dopušten'ju reče duši ove riči tako:

Tko me ovo napastuje
   na mom stanu, tere psuje?
Ali ima smin'je u ruke
   da me goni van iz kuće?
Jeda s' duša moja mila
   kâ si tako besidila?
Pokazati hoću čisto
   da ča praviš nije isto:
jednim dilom pravo kažeš,
   a druzime čisto lažeš.
Mnogokra(t) te činih zgrišiti,
   uistinu, neću skriti;
i da pustiš dobra dila,
   prikosa je moja bila.
Da na dilo ako hudo
   dušu vodi put, nî čudo,
jer svit ovi i hudobe
   pun je sada doistine.
Ter bi bolje ne rodit se,
   na svit ovi ne hinit se
i da u družbi hinbe budu
   potaknuti put priludu;
tad vašćinom, cić kîh stvari
   dušu svoju put privari,
jere tudje put zlo slidi
   kako i vol kad travu vidi.
Tako i ti reče toliku,
   Bog te stvori na svu priliku,
dobru, mnogo plemenitu
   i razumnu, izvarstitu;
dâ me da sam raba tvoja,
   a ti da si mâ gospoja.
A ti, ako moja biše
   ti gospoja, znat imiše
da me imaš ti vladati,
   zač mi u zlo hti zgajati?
Zato u meni bi podobna
   vazda u dila nepodobna.
Umarlo se nima tilo
   uzračiti u zlo dilo,
nego duša služit, koja
   hti njagova bit gospoja.
Gladom, žajom ter nespan'jem,
   čistim sarcem ter fruštan'jem
duh put ima kaštigati,
   ako ga će kral imati;
koja jošće čim življaše,
   pomoći se još mogaše.
Ako duša put ne mori,
   tudje tilo tad uzgori;
tudje moćno još se smami
   sega svita raskošami.
Put koja se rasarjuje,
   sama ne zna zlo ni čuje.
Kî se uzrok u mnî najde,
   vid' po tebi na(j)pri izajde.
Kad put pozna ča duh hlepi,
   toj stvoriti tilo trepi;
potom tilo uzrokuje
   tko ju u tom nasliduje.
Od zgrišen'ja uzrok bi duša,
   kâ misliti najpri kuša,
ča god tilo kada mlobom
   stvori grišno ter hudobom.
Veće s' dake ti zgrišila,
   pohotin'ja s' slidiv htila,
kô je gardo i nejako
   i prignuto na zlo svako.
Već se neću prigovarat
   ni se s tobom naprid karat,
jer me čarvi grizu ovoj;
   pojdi tja; jur već ne stoj!

Tada duša odgovori tilu sardito govoreći ovo:

Još ću s tobom ja postati
   i varh toga desputati.
Tko te nauči, tilo umarlo,
   govoriti toko varlo,
da duh ludo tere smamno
   i u svakoj himbi tamno
ništar manje za sve ukori;
   pravo u mnozih odgovori!
Da imaše t' meu ine
   vladat tvoje pohotin'je.
Prignuše te tve mlobšćine
   na blud svaki i tašćine,
i podložne sasvim svitu
   ne tarpiše mu bakitu,
kad te htijah nejiden'jem
   pedižati, ter nespan'jem.
Dâ da sega svita bludost
   primagaše tvoju ludost.
Svakoj jošće ti tašćini
   nastojaše i vašćini.
Po ta put ti za istinu
   uze meni gospodštinu
i po tvojoj ti oblasti
   prignu mene na sve lasti;
i u gorku jamu hiti,
   iz ke veće neću izlisti.
U ovom se kriva čuju,
   to ti očito svidokuju:
ja, budući tvâ gospoja,
   pohotin'ja ne uzbih tvoja.
Da ti kî me u grih steže,
   mnju da zgriši vele teže.
Da bi puti, djavla bila
   skaževan'ja pogardila,
kako one ljute zmije
   zaklinjavač kîh pobije,
i nauke da bi bila,
   volju Božju obslužila,
o da bismo rado gori
   meu svetimi stati zbori!
Ova kâ ti svit zgajaše
   i dug život obitaše,
od Boga se ne pomnjaše
   jer umriti ti ne mnjaše:
zatoj tebi smart odnese
   kad se u grih ti ponese.
Himbeni je jere, ljudi,
   dîm zaisto, ov svit hudi!
Kî ga ljudi veće dvori,
   tih zlom smartju prî umori
i poda jim za raskoše
   smrad i čarve vele loše.
Pri(j)ateli kî ti biše,
   na svitu oni kad živiše,
viditi će sada veće
   s čarvi u grebu tom ležeće.

Tada tilo humiljeno duši govoraše ovako:

Koji mnozim zapovidah
   i u Rime kuće zidah;
kî pineze mogoh skupit,
   oka, perle, zemlje kupit;
kî mnjah jošće sudit ljudi
   dokle na svit život hudi:
mniš li da mnjah u greb pojti,
   a sve blago drugu ojti?
Ajme, ne mnjah stanovito,
   da sad vidim to očito
da ni blago, ni gospodstvo,
   ni plemenito moje rodstvo
tužna mene ne obrani
   da me gorka smart ne rani.
Obima se, ima znati,
   griha uzrok ima dati;
ne jednako, da smim reći,
   od griha uzrok ti si veći.
Mož' li mi ti kazat čisto
   te mi stvari, da je čisto?
Svaka pamet kâ nî luda
   more znati toj brez truda.
I ti dobro vele toj znaš
   jer od Boga razum (pr)imaš:
da kr(i)postnih veće stvari
   komu vičnji kral objavi,
od toga je toti razlog
   vičnji bude pitat vas Bog.
Život i razum dâ tebi,
   dâ Gospodin kî je gori,
u kîh ljubav ima vidit
   tere dobro svako slidit.
Da hotijuć prijat kriposti,
   nimaše slidit me ludosti!
Toj očito svim zapiši
   da od mene t' nisu t' grisi.

Dospivši tilo ovo govoren'je, tada poča duša sama sebi s plačem govoriti:

Meu stvarmi od naravi,
   ajme, zač me Bog postavi?
Zač dopusti moć vičnjega
   da stvoren'je budem njega,
pokle znaše njega svitlost
   da ć(u) tarpit vičnju žalost?
Čestita j(e) živim bitja
   kojih duša nima žitja;
kad njih tila smart obali,
   vičnji ogan njih ne pali.
Da bi hotil vičnji Otac
   da je gri(š)nih taki konac!

Opet tilo priča plačući govoriti duši onoj:

Rec' mi jošće, dušo brižna,
   ča prez tebe put jest vridna?
Jeda vidi da se kreće,
   al govori martva veće?
Očito je svim toj, poni,
   da kî žive duh jest oni,
a put svaka malo prudi
   pokle jure nju Bog sudi.
Da bi Isusa ti ljubila
   veće Boga u sva dila,
nigdar ne bi mlobno tilo
   tvoju jakost pridobilo.
Da bi ubozih ti tišila,
   prave pravde ti sudila,
i da bi ne bila u bludi,
   prikladala zlimi ćudi,
ne bi slasti tebe otrovne
   prihinile, dim, svi(t)ovne.
Ništar manje, jer moja gnila
   zajedno (j)e s tobom živila.
Stvari ovde sve koje su,
   od Boga nam dane jesu:
smrad i čarvi u ovoj kući,
   kîno totu put glojući
dokle se na svit živi ustanu
   i opet se s tobom stanu;
jer znam da imam uskarsnuti
   i s tobom se opet stati
kada pride Bog da sudi
   slavom svojom martve ljudi,
kada s tobom živi plamen
   imam tarpit u vik, amen.
O prokleta smarti jâka,
   ti pod oblast imaš svaka.
Ovo mi se, dušo, smili:
   jes' li bila u paklu doli?
Rec' mi tamo ča s' vidila,
   koji stvari, kâ li dila?
Imaju li kô ufan'je
   u pakleno doli stan'je
da će vidit kada godi
   Isukarsta u rajskom dvori,
ke se časti u tej strane
   plemenitim ljudem hrane?
Hoće li jim otkup dati
   zemlje, kuće i dukati?
Nigdar nitkor ne pomisli
   da će veće van izlisti;
da vazda se mučit doli
   gdino jesu svake boli,
kojim neće biti konac
   mučiti se u ov dolac.
Pod zemlju će sada ovde
   dočim sudac Bog tad dojde;
ča Bog odluči to će biti
   i to ć(e)mo svi tarpiti.

Duša odgovori i reče tilo vele gorko plačući:

O nevolna puti moja,
   tve pitan'je brez razloga.
Pokle uližu jednoč doli
   u paklene duše boli,
ke u grisih jesu umarli
   i paklenih muk dopali,
za sve blago kô pušćaju,
   otkupljen'j(a) ne imaju.
Njim ne prudi molbe mnoštvo,
   puti žežin ni almoštvo.
Da bi virni svi molili
   popi, fratri svi postili,
i da bi hotil dat sve blago,
   svakoliko srebro i zlato,
ne bi mogli jadnu samo
   iznet dušu kâ je tamo.
Prošćen'ja bo Božja nima,
   kîh paklena muka prima,
jer pakleni ljuti djaval
   jedne duše ne bi podal
za vaskolik saj svit ovi
   iz njihovih pojt okovi;
ne bi pustil u pokoji
   za mal hip da postoji.
A kâ pitaš vele vlasti
   ke njih čeka tamo časti,
stanovita u tom budi
   pravda Božja da osudi:
da našega svita okolu,
   kî na najvišem sidi stolu,
varžen doli na vrat trupi
   volju Božju kad pristupi,
veće nego za nevolju
   kî ne čine Božju volju.

Dospivši duša govoren'je dojde jedan djaval i poča nju biči fruštati govoreći njoj:

Hoć viditi i kušati
   ke ću t' muke zadavati,
jer od Boga pomnjil nisi,
   zato sada tim se utiši!
To t' jizbine, to t' pinezi,
   to t' oholstvo sideć s knezi,
a toj s njimi kad sijaše,
   a za Boga ne hajaše
Sada tarpi ove muke
   i udorce od me ruke.

Sada dojde drugi djaval s manistrami pakla i udri onu dušu u obraz i reče ove riči:

Ovako se oni štuju
   kî naš posluh ne obslužuju;
ovu plaću svi dostoje
   kî u grisih vazda stoje.
Svi čekaju ove časti
   kî zbiraju svita slasti,
kî se dobru na svit daju,
   a za Boga li ne haju.
Ni još ne znaš ti sasvime
   koliko smo harni time,
tko godir virno naju dvori,
   od grihov se ne pokori,
jer od naših jošće ruku
   stokrat veću tarpi muku.

Kako djaval dospi govoren'je tako duša zavapi k Isusu s plačem (i) reče:

O Isuse, pomozi me,
   za prislavno tvoje ime!
Ti me otmi djavlom iz ruku
   za ku s' tarpil na križ muku.
Izbavi me ove boli,
   za karv svetu koju proli!

Dospiv duša nevolna, pride treti djaval imenom Kalabrin s ognjem okolo duše i reče njoj govoreći ove riči:

Odašlo je jure vrime
   zvat na pomoć Božje ime,
djavlom tebe iznet iz ruku
   da ne tarpiš našu muku.
Pravda hoće sada tako
   da to tarpiš, ne inako.
Na t', za vele tvoje slasti
   tere čudne vele časti,
jere posluh vas obsluži,
   a s Bogom se sad razdruži.
Zato voli s nami stati
   i pokoja ne imati,
jer za svita svaku radost
   uživat ćeš vičnju žalost,
da ti nije nitkor takmen
   po sve vike vikom, amen.

Tada duša li vapijaše Isusa i majku njegovu i svetoga Ivana Karstitela, plačući govoriti ovo:

Još te molju ja, Isuse,
   pozri na me gorke suze,
ne daj mene razdrit sasvim
   prinečistim djavlom ovim!
Milosardje gdi je tvdje
   kô nathodi grihe moje?
Zasve jer sam grišno živil,
   li tvoju sam viru imil.
Ime tvoj(e) ne zatajah,
   ako prem se s tobom svajah.
Tvojoj slavi nije dika
   nijednoga smart grišnika,
navlastito kada s kriva
   milosardje tve priziva.
Od sebe me ti sad, poni,
   Isukarste ne odgoni,
da otmi me ovim lavom
   kî me dile s tvojom slavom!
Molim tebe, slavna Divo,
   pozri na me milostivo,
moli za me sinka tvoga
   da me izbavi truda ovoga,
jer će t' milost svaku dati
   ku godir budeš ti pitati.
Ne sardi se, daj, ti na me,
   pomol', Gospe, sinka za me
grišniku mi pomoć dati,
   ti koja si Božja mati!
I ti, Ivane Karstitelju,
   priporuč' me Spasitelu,
da se na me on sad smili
   ter me otme djavloj sili!
Jer od njega i ti moreš
   sprosit milost ako hoćeš.
Pomoli ga za me sada
   jer se duša mâ raspada
od bolizni tere muke
   ku mi daju djavle ruke.

Tada blaženi sveti Ivan odgovori duši onoj:

Žal ti mi je, dušo tužna,
   da si s Bogom ti razdružna
i da djavla (tebe) sila
   muči za tvâ huda dila.
Da kako ćeš da t' ja stvoru,
   ali njega za te da molju?
(I) da bi htil dat sve zato,
   svekoliko srebro i zlato,
on se meni ne umoli,
   ni mi za te milost stvori
Jur je tebe osudio
   za tvoje grihe ke s' činio;
neće opeta pritvoriti,
   svu odluku pričiniti.
Nišće manje cića toga
   ja ću kušat molit Boga,
jeda kako Božja svitlost
   tebi novu stvori milost
ter te otme djavlom time
   i u raj te gori prime.

Tada sveti Ivan obrati se k Isusu, pokleknu na kolina moleći se Isusu, govoreći ovo:

O prislatki Isukarste,
   koga moći nije varste,
ovu milost sad ti prosim,
   a za ljubav ku ti nosim
i za kumstvo sveto i milo
   meu nami kô je bilo
kad te karstih u Jordanu,
   tad karstjanom bil dan svanu,
na dušu se onu smili
   kâ vapijuć tebi cvili,
koju mnoštvo djaval dave
   kako jedni ljuti lave,
zasve da u grisi(ih) ta priminu
   i po pravdi uistinu:
kakomo se ti Trajanu
   milosardjem tvojim ganu,
kî brez karsta uistinu
   i svih grihov pun priminu?
Svaka bo su tebi uzmožna,
   tvo(joj) moći i podložna;
svako tvoje, Bože, dilo
   u svemu je pravo imilo
jer si pravden i dobrostiv
   i podnosit ti svaka htiv.

Odgovori Isus svetomu Ivanu ove riči:

Jur stanovit imaš biti
   da t' sam u svem rad zgoditi;
da za to me već ne moli,
   milost pitat nije koli
jere se sud moj ne pobija,
   biše za nju molit prija.
Sad je tribi da za dila
   dam joj plaću ku je htila,
jer je znala na to dojti,
   a grih nigdar ne hti ojti.
Zato, dragi moj Ivane,
   kako t' pravda da me gane,
da joj prostim nje tamnosti?
   tvoje molbe jur bud dosti!
Sad ćeš čuti i viditi
   kako ju ću otpraviti.

Videći Diva blažena da Ivan ne more milost imati, pade na gola kolina prid sinkom svojim, njemu slatko, umiljeno govoreći:

Čudno mi je toj viditi
   da se ne hti umoliti,
slatki sinko, tvomu Ivanu,
   učeniku izabranu,
kî te moli kako i ja t',
   ufajući milost prijat.
Milosardje steže mene
   cića duše te nevolne.
Ja te molim da joj prostiš
   ako ljubav meni nosiš;
zato, sinko, hti' se smilit
   ako majku ne ć' uvridit!
Ovu dušu meni daruj,
   paklenih ju muk obaruj,
za prislatko ime tvoje
   ne uhili majke svoje,
i za mliko parsi mojih
   kojim tebe, sinko, dojih,
i za suze ke ja prolih,
   i za muku kôm se bolih,
kad te vidih križ noseći
   pak raspeta na nj viseći.
Sad ću vidit ljubav tvoju
   i poznati svu moć moju.
Nu se veće ne zadaržuj,
   molim, sinko, jur se smiluj;
dopusti mi ča ti prošu,
   za onu ljubav ku ti nošu!
Milost ovu njoj učini
   ku učini Mandalini,
razbojniku i tolicim,
   prosti grihe svim kolicim;
kî su s tobom sad u raju
   i vesel'ja uživaju.
I za ku si prijal muku,
   ti učini jur odluku:
da ne bude djavlom dana
   ni njih vlasti prikazana.
Tu ti milost, slatki sinu,
   majka prosi, a ne inu.

Tada Isus odgovari majci svojoj ovako:

Majko draga, stani gori
   ter mi na ovo odgovori:
bih li pravi sudac bio
   da bih ja toj oprostio?
Prineharna duša ova,
   koja Boga ne poštova,
kad zapovid Božju zabi,
   da vazda ona grihe čini,
da u raju bude stati
   kâ dostojna nî ga znati?
Kâ bi pravda svetih bila
   za njih mnoga dobra dila,
kî se dopustile prija umriti,
   nego Bogu sagrišiti.
To dostojno nije slišat
   da se s njimi bude mišat.
Znaš li, majko, koje muke
   prijale su moje ruke,
parsi, noge i vas kip moj
   za njoj dati raj neharnoj?
Koja zato i ne haja
   mneći da muk nî ni raja?
Vas vik živi, zabiv Boga,
   ne bi sita griha svoga;
da neka se sad pokori
   za nje dila koja stvori.
Za nju, majko, na križ propet
   dopustil bih se moguć opet,
da ovo ti moji sudi:
   za nju molit već ne prudi,
jer nî vrime sad molen'ja
   neg za dila osujen'ja.
Zato gledaj tere muči
   gdi sin Božji pravdu luči!

Tada blažena Diva sinku odgovori ovako:

Pokle pravda hoti tako
   i ne more bit inako,
ner da bude osujena
   u mučen'ja taj paklena,
kâ dostojna jest za grihe
   nigdar imit već utihe
jere, tvoje zapovidi
   ne hajavši, grihe čini:
a ono budi sve to tako
   kako hoćeš, ne inako.
Ti odluči, ti osudi,
   kako hoćeš tako budi!

Sada Isus ima dati sentenciju ovoj duši sardito i reče ove riči tako:

O neharno me stvoren'je,
   zamani t' je sve molen'je
Sada ti je prišlo vrime
   zvat na pomoć Božje ime,
od koga se zabivaše
   dočim na svit pribivaše?
Čin' da tebe sad iskupi
   blago koje krivo skupi;
pinez zlatih mošnje mnoge
   ke daržaše za tvoje boge,
meni hvale ne uzdajuć,
   ni uboge pomagajuć;
ne scinjuć(i) nikogare,
   me milosti tere dare,
obilato kih za dosti
   podah tvojoj neharnosti.
Na priliku moju te stvorih
   i na križu za te umrih,
i znan'je ti svete vire
   dah i blaga svarhu mire.
Zlobe i grihe tvoje brime
   tarpio sam dugo vrime,
budući mi sasvim milo
   osuditi tvoje dilo;
da kad vidih jur sasvima
   da grih ojti volju nima,
bi potribno, znaj zaisto,
   pravdi mojoj dati misto.
Zato ča si sama htila,
   sad uživaj za tvâ dila.
Milosardja vrime projde,
   moje pravde zakon dojde.
Ti si zbiral slasti svita,
   dojde konac tvojih lita,
da djavalskih tarpiš ruku
   brez pristanka gorku muku.
I kî na svit sve nevolje
   tarpi cića moje volje,
da nebeskih pak radosti
   vazda uživa izvarsnosti.

Kako Gospodin dâ sentenciju, tako djavli počaše mučiti onu dušu. Tada jedan djaval poče govoriti ovako:

Neka tarpiš u sem misti,
   iz ke nigdar neć' izlisti.
Rabi, ne stoj, Kalabrine,
   ne čin' hipa da počine
priprokleta ova duša,
   koja Boga ne posluša:
tuci, žeži nju i pali
   pâk ju marzlom vodom kali,
neka plače ter pripiva
   slasti svita ke uživa!

Tada djaval oni čas profundaše onu nevolnu dušu u muke paklene. Finis.

Finis.

Zatim sveti Bernard poča puku gavoriti ove riči tako:

Vidiste li i slišali
   Svi koji ste totu stali,
ča je naša put pritužna
   kada s dušom jest razlučna:
smrada tere gnusa vrića
   i nečistih čarvi pića;
koju jošće varhu toga
   plaću prima on' od Boga,
koja tilu svomu zgaja,
   a s Bogom se svojim svaja.
I zato vas svih, karstjane,
   sad od Božje molim strane:
ostavite jur tašćine
   sega svita, ke vas hine;
blago grišno ne ljubite
   jere dušu svi gubite,
ner Isusa draga, koji
   nag na križu za vas stoji.
U njem ljubav postavite
   i njegovo ime vi slavite,
da po smarti duše vaju
   vičnje muke ne kušaju,
kako i ova grišna duša
   koju sveza djavla ruka.
A ja hoću molit ovoga
   Isukarsta propetoga,
da zaradi svoje muke
   oslob(o)di vas djavle ruke;
i skrušen'je kô kažete,
   ako ni sad ne lažete,
unapridak da potvardi
   Isus naš milosardni;
da dostojni vi budete
   u radosti priti svete
na nebeske strane gori
   gdi angelski jesu kori;
i gdi sunce ne zahodi,
   gdi se dobro sve nahodi,
gdi nî tuge ni žalosti,
   nego slatke sve radosti,
u koje vas rač' staviti
   Otac i Sin i Duh sveti postaviti!

            Amen. Finis. Laus Dei!