Gospođe i kruno, u tvojo' ljeposti

Gospođe i kruno, u tvojo' ljeposti autor: Šiško Menčetić

178. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Gospođe i kruno, u tvojo' ljeposti
   vidit je sve puno ljuvene krjeposti.
   Obraz tvoj i čelo, grlo, vrat i kosi
   ter ličce veselo život moj zanosi.
Pozor tvoj gizdavi i ruci pribile
   goruštom ljubavi srce me sve cvile;
   nu slatka rič tvoja toliku ima moć,
   da za nju svis moja skonča se dan i noć.
Jer kad greš što velit, jedna je razbluda,
   koja se poželit ne more bez truda;
   zač mi je draga već negoli iman'je,
   ner da ja mogu steć sve ino ufan'je.
Ter mi se prilikom ovo reć dostoji:
   pod tvojim jezikom da slatki med stoji
   izmiješan napoli s vesel'jem od slave,
   što život moj voli ner saj svit što prave.
Jer gdi tvoj čujem glas, prisvitla gospođe,
   strne mi svaki vlas a razum tja pođe:
   toliku jur slados pamet mi oćuti,
   jer mi se sva mladas u slasti zamuti.
Jer mi se stvarem svim izgubi spomena,
   ter svoga sam ne vim spomenut imena,
   i da nî stvar ina, prisvitlo sunačce,
   negli rič jedina: zamamiš srdačce!
Zaneseš človika i činiš da je spet,
   zač mu slas tolika obujmi svu pamet,
   obujmi svu misal, od koje sladosti
   sve dni bih ja pisal, i ne bi zadosti.
I sve dni ja stoju, krunice od gospoj,
   da ljepos jur tvoju sve slavi život moj;
   nu kada ljuvenu tvoju rič razbiram,
   u željah vas venu i željom umiram.
Ter neka još rečem: kada tvoj čujem glas,
   što želju, mnim, stječem i rajsku pijem slas,
   koja t' se kako med prolijeva iz usti,
   ter čestit komu red čut se toj dopusti;
jer čuje što čul ni od svoje mladosti,
   ni bi čul po sve dni van tvoje radosti.
   Zatoj te vas moj vik slidu ja, gospođe,
   jak zlato skup človik sliditi kad pođe,
i s većom željom još tebe ću sliditi,
   Toj sama vazda mož kad hoćeš viditi,
   i nećeš nego cvil od mene željni čut,
   dokli se tebi vil ne zgodim ja u skut.