U vsem jesam, vila, po tvojoj milošći
tako zadovoljan i srićan na zemlji
da, akoprem kada ne štimam dobiti
bolje za života, zrok imam dvojiti.
Listor kdo promisli tvojih oči svitlost,
angelskoga lišca predragu rumenost,
kdi se krv i mliko ljubleno mišaju,
farbom naturalskom tak dično zastaju,
neće moć zadosta sobom prečuditi,
vrh stvorenja tvoga dostojno suditi,
neg, u nebo gledeć, milo zdihavati,
na pokonac koncu ovak valovati:
Da jesi Diani spodobna v liposti,
manja od Minerve nisi u mudrosti;
niti je moguće pravo razibrati
je l' lipota veća il razum spoznati.
Zato, vila draga, ja tvoju dostojnost
tak tvrdno pametim i čistu ljubeznost
da veselja nimam neg s tobom živiti,
u nebitju pako vse na te misliti.
Još volim bižati svitlosti sunčene
ter pojt se zakriti v tamnosti misečne,
ar mi je oddurno i dobro i blago
kdi ne imam tvoje tovaruštvo drago.
Rad česa ti sudi kuliku nasladnost
na te misleć ćutim i dobivam jakost,
da ako ne bi me to moglo živiti,
moral bih jur stokrat nevoljno zginuti.