Dobri nauci

Dobri nauci autor: Marko Marulić

Dobri nauci

Kralju plemeniti, koji svaka stvori,
milost nam poda ti kad nam raj otvori;
jer iz raja tada izagnani bismo
zapovidi kada tvoje pristupismo.
Parvoga človika, koga na svit stvori
u počalo vika, svim nam raj zatvori;
veće ne bihomo u božjoj milosti,
dila nimihomo vikovnje svitlosti.
Ki bihu dostojni raja vičnje slasti,
svi biše podložni djavalskoj oblasti.
Slavni naš stvoritelj, vičnjega oca sin,
svih nas odkupitelj ter svemu gospodin,
milosardje svoje od nas ne zakrati;
koji svuda slove, grihe naše prati
od otca bi poslan; rad naše ljubavi
ostaviv rajski stan, smarti nas izbavi.
Sam sebi ne prosti, grišnikom se prida,
porugan bi dosti, gorku muku prija.
Ka stupu vežući, moćno ga fruštaše,
za bradu skubući, obraz popljuvaše,
i svakom vašćinom porugan mnogo bi
ter karvju prisvetom vas narod odkupi;
radi zlobe naše, ka bi Adamov grih,
na križu izdaše, smartju odkupi svih,
kako se dostoja s nebes doli priti,
s vičnjega pristol'ja, za narod umriti.
Molimo, usliši, zlobe nam odpusti,
grišnih nas utiši, milost nam dopusti,
pošteno hoditi da bismo umili,
u svem ugoditi tebi, Bože mili.
Sve naše želin'je u tebi stavimo,
hudo pohotin'je sasvim ostavimo;
svom moćju ljubeći u svem te iskati,
jazikom hvaleći nigdar ne pristati,
ter sva naša dila da budu podobna,
Bože, tebi mila i vele ugodna.
Nu se pripravite, sluge svita sega,
zlobe ostavite ter hvalite njega,
Boga svemogoga, svake stvari stvorca,
kralja nebeskoga, kojemu ni konca.
On se ima slavit svarhu svega sasvim,
ufan'je u nj stavit ter ljubit nada svim.
Tko želi prijati od njega milosti
tere uživati nebeske svitlosti,
čuvaj se hudih dil ter svake tašćine,
ako ć' imiti dil vikovnje bašćine;
nemoj uživati sega svita slasti
ako ć' s' učuvati paklene propasti.
Svit hoće lahčinu ter išće velu vlast;
ki ljube tašćinu, izgube božju slast.
Dobrom se obita onim ki ga ljube,
pak se zlom izvarta, božju milost gube.
Tko bi svitu u svem hotio zgoditi,
najti će se hinjen, malo će dobiti;
jer stvari velike saj svit na[m] obita
tere slasti nike, u kih nas zaplita;
ter ljudi priprosti u svemu zdivjaju,
u kih ni kriposti, jere ga ne znaju;
ter u njem stavljaju sve svoje blaženstvo,
Boga ostavljaju i vičnje kraljestvo;
ter samo jedan hip podložit ne mogu
svoj on smardeći kip, poslužiti Bogu,
ner svake vašćine puna vru usta njih,
himbe ter tašćine vazda su dila svih;
jer ne budu mniti da jim mnogo ude
tašće govoriti tere misli hude.
Manen je tere slip i nima razloga
tko ljubi ovi kip veće nego Boga.
Ludost je velika i škoda još mnoga
ljubiti človika veće nego Boga.
Samo [j'] Bog svemogi, ki je sva istina,
a svit ov hudobni himba ter tašćina.
Jere je vas ov svit i njegova slava
kakono jedan cvit al jutrinja trava:
cvit barzo povene kada mu pripeče,
a slava obene kad sunce isteče.
Zato ne ljubimo koja barzo minu,
vikovnja išćimo ka nigdar ne ginu.
Svitovno vesel'je i njegovu radost
zapade dresel'je, bolizan ter žalost.
Kruto se počudit misleći u sebi
da ov himbeni svit pritegnu sve k sebi,
ne samo svitovne, koji mu su sluge,
da još i redovne: zato mi su tuge,
zato se čudeći većekrat svist moja,
bolizan ćuteći, ne imam pokoja;
videći pogibil vas ov svit ki travi,
da sad ni, tko bi bil, ki darži put pravi.
Zloba privelika ter svaka zla dila
od počela svita nisu taka bila,
ka su sad nastala: himba, ne bi vire,
ni zala ostala, kojim ne bi mire.
Vira je smanjkala, pravda izginula,
zloba abundala, ljubav ostinula;
brat brata ne ljubi, ni drug svoga druga,
da prija obrubi, još se njim naruga.
Prijatelj se kaže veći nego ini
dokle ča izlaže ali ga ohini.
Dobru volju kaže da ga virno ljubi
ter ga ričju maže, a misal'ju gubi.
A kad ga ohini, sebi slavu daje,
razuman se čini da vele poznaje.
Ča prudi himben um, bratjo moja mila,
ali zloćud razum gdi ni dobra dila?
Razuman se broji da je vidit priprost;
ki se Boga boji, to je prava kripost.
Razuman je oni, dila hvale njega,
u komu himbe ni; ljubi iskarnjega,
ne scini se veći, ča bi priko mire,
neće ludo reći u čen mu zamire;
vazda pri procini ča ni drago njemu;
nepravde ne čini svomu iskarnjemu.
To su dila sveta, takov je Bogu drag,
a ne on ki smeta, da bi znal kako vrag;
jer ki su razumni i u zlo zloćudi,
zač je lud, a ne mni, veće sebi hudi.
Jere ne ljubimo svoga iskarnjega,
nebeska gubimo i slavu vičnjega;
cića zlobe naše i grihov brimena
zla nam se zajaše i trudna vrimena.
Tko brata ne ljubi, hodi u tamnosti,
božju milost gubi, ne ima svitlosti;
da još ča je gore, da ga nenavidi,
progoneć ča more, neće da ga vidi:
ako ga gdi stane, smuti se barzo vas
ter ga pozri [s] strane, kakono ljuti pas;
"Zdrav bud!" neće reći, projde tamo muče,
u sebi režeći, očima povuče.
Ni listo jedan sam, mnozi tako čine,
još kojih ja sad znam, ki se vele scine.
Izgibe pravi mir, ljubavi ni sada,
ja ga ne znam nigdir, varžen je nazada.
Pravde tvoje, Bože, na svit sada ne bi,
zloba sve primože i podloži sebi.
Čudeć se tomu ja veće nere mogu,
da ne bi ufan'ja ner samo u Bogu.
Jer ča god obajdoh od moje mladosti,
nigdire ne najdoh gdi ni zavidosti.
Misal'ju obidoh i jošće obhodim
mista, li ne najdoh gdi je ne nahodim.
Od svita sve strane, gradi tere sela,
vazdi ima stane, vas svit je posela.
Gradom se ne čudim, to ni čudno bilo,
ni na sela tužim, vazda je toj bilo;
ner stan'ja redovnih, to mi je jad vekši,
gdi najti pokoj mnih, siguro utekši:
vazda svoje volje tere zla hotinstva,
nesklada dovolje, a malo jedinstva.
Zato me jad steže; parvo ću znam reći,
nepravda naleže, ni se gdi uteći;
ni svitu, ni redu, razmi Bogu samo;
nazad bo sad gredu u njem mnozi, znamo.
U njem mnozi stoje, ne dušu da pasu,
ner put da razgoje ter tilo raspasu.
Odluku nimaju služit Bogu virno,
ner last da uživaju ter da jim je mirno.
A posluhu neće dobrih dil nauku,
da nastoje veće na svoju odluku.
Nimaju hotin'ja saj svit da potlače,
luda poželin'ja radi, jer jih slače.
Reda svitu nose, dobrih dil priliku,
a vazda s' uznose u slavu veliku.
Ča se ne priklada svetomu redu njih,
da svit njimi vlada ter hini mnogo svih;
ter se budu mnili razumni dovolje,
ne bi upustili nigdar svoje volje.
Bude jih hiniti niko ludo mnin'je
da jim je spuniti svoje poželin'je;
tere budu mniti, svoju volju stekši,
da ne more biti od njih nitkor vekši.
Visoko se dvižu na pohvale steći
ter se više sižu ner mogu izreći;
tere se prihine i rado privare
ki se sami scine i u svem se slave.
Jedan, dva ne samo, da znam da su mnozi,
slave se, toj znamo, premda su ubozi;
a svi smo ubozi na svitovnom stan'ju
ter vele nebozi u sem putovan'ju.
Ako se druzi mne tolike kriposti
ter se sami scine dostojni milosti,
ter u dila tuja često s' ukladaju,
u sebi pokoja nigdare nimaju:
sebe ne svidamo da smo bolji mneći,
druzih zamiramo često jih sudeći.
Zač jazik ne muči, sarce se nadima,
svemu nas zlu uči, zač razloga nima.
Sarce bo hudobno razumom podvraća,
sumnji nepodobno, sve na zlo obraća.
Ča se tebi brine, nevoljniče hudi,
kad ni tvoje brime i tebi ne udi?
Jazika potišći, nemoj to usati,
ča te ne utišći, ne čin se ni znati;
siluj se podniti ča čuješ; ne glasi,
nigdar njih ne riti; ča moreš, ugasi.
Premda je zločinac pun svake zle ćudi,
ne zna mu se konac, li ti ga ne sudi.
Meni se tako mni da nigdir človika
na svitu sada ni koji je prez griha.
Još č[l]ovik da čini vazda dobra dila,
dali još procini jesu l' Bogu mila.
Gospodin ako je tere veli sinjur,
redovnik tokoje, ne mni da je sigur.
U nijedno vrime ne ufaj u dila
dokle nosiš brime umarloga tila;
li čuvaj smardeć kip, ki na zlo obraća,
jer vele u mal hip pogine sva plaća.
Redovnik ako si, da si prav, ne scini,
poštovan prenda si, čuj se, ne prihini;
jer da se prociniš, pokoja imit neć,
najt ćeš da se hiniš u svem se kripak mneć.
Da bismo dostojni tuj kripost imati,
da bismo se mogli i malo saznati,
barzo bismo bili u svemu svaršeni,
zlobe ostavili, svetim pridruženi;
da neka govore: pri nas će nestati
nere nitkor more sam sebe poznati.
Redovnik unest, tih svaki ima biti,
pripravan opakih dobru naučiti,
ne ričju mažući, da ga ljudi hvale,
ner dilom kažući, pustiv ćudi zale.
Jer ki ričju mažu, a dilom ne čine,
tašću slavu kažu, sami sobom hine.
Redovnik bo svaki ima se čuvati,
kako bojnik jaki hrabro se arvati,
sarce čuvajući od svake tašćine,
usta stiskajući da ga ne ovašćine.
Sve kriposti kažu, od ust ča se čuje;
iznutarnja ka su, jazik svidokuje.
Jer ne bi zaisto ništor ča je hudo,
buduć sarce čisto, jazik rekal ludo.
Jazik je zlo udo, ako se ne skrati,
kaže sarce ludo, zaman vrime trati.
Grubo je viditi, redovnik sasvima,
dug jazik imiti ki razbora nima.
Izvarsno divica, Boga ka je obrala
za svoga nevistca ter mu divstvo dala:
tiha biti ima tere umiljena,
sarditi se nima, još da bi cviljena.
Dobri mir, jedinstvo ljube umiljeni,
prez kogano divstvo ugodno Bogu ni;
dobri mir, jedinstvo, ča je Boga bliže,
ne manje ner divstvo, k nebu gori dviže.
Človik svojevoljan, sardit ter svojeglav
vazda je nevoljan i reži kako lav;
vazda je okošljiv ter nemiran tokoj
i rad bi da je živ, ni nigdar s njim pokoj.
Oholost njim vlada, neće pustit volje,
u sve se uklada, sve mni da zna bolje.
A tko god se dviže u djavl[j]u oholast,
raja ne dostiže, zanere u propast.
Poniž se sam vele tko će priti gori
gdino se vesele svi blaženi zbori.
Jer ništar ne prudi na svitu živiti
tko god se ne trudi sebe ponižiti.
Ne mraz se s človikom, ne mlati sve usti,
ni sici jazikom, svaka Bogu pusti.
Človik nenavidljiv na svakoga reži,
kako pas ujidljiv ujisti kad preži.
Tko vele govori, ritko je prez laže,
listo jazik mori, tašću pamet kaže.
Vele ne capari, još da te za bolje,
premda ti ča pari, reć budi dovolje.
Ča ću već govorit, znate, moji drazi,
jazik nerazborit svakomu se mrazi.
I bogat i ubog svak stisni jazika,
da nas ukloni Bog ognjena plamika.
Svak ljubi dobri mir, izvarsno redovni,
prez kojega nigdir nijedno dobro ni.
Gospodar premda si ali starišina,
većekrat podnesi pokriv se ušima.
Premda se kad zgodi ka godi mala stvar
da t' se ne ugodi, zato ne dviži kar.
Spomeni se ča si, znaj da s' male varli,
mlohav človik da si i jošće umarli.
Premda si ti veći, veći se ne čini,
kad god ćeš ča reći, vazda pri procini.
Jer nagla besida prijazan svu gubi,
svakomu prisida, nitkor ju ne ljubi.
Potiho nauči mlajših da te štuju,
a vele ne buči okol njih da čuju.
S mala se ne mrazi, njih tomu ne uči
z blidimi obrazi da povlače oči;
tvoj nauk obsluže dobra ti hoteći,
a ne da se tuže po stagnah hodeći.
Vesel ćeš biti vas mlajši da te štuju
i kad tvoj takov glas ina mista čuju.
Ako li ne haja pustit svoju volju,
pak čin da se kaja tarpeći nevolju.
Neposluh, počalo nemira, nesklada,
odkuda svako zlo izhodi i svada.
Gdi more mir biti, rec mi, ja te molju,
kad počne činiti svaki svoju volju?
Tko posluhu neće ni sliša nauk svet,
raja se odmeće, djavl[j]om je uzom spet.
Zato ki poslušaš, svoju volju poskrat,
ne čini da skučaš, da t' se reče stokrat.
Ustan se veselo, premda te ni volja,
proteci sve selo i varhe i polja.
Imaj škinu ošlju, nosi svako brime,
hodi kud te pošlju, ko god bude vrime.
Ne bud ti zato trud, ni teška stvar nika,
bit će ti mnogi prud i plaća velika.
Bogu ćeš zgoditi, a pak starišini,
još će te ljubiti ostali svi ini.
Premda bi ti kopal trudom se rijući,
drugi puhom popal vazdan se grijući,
da te ne zlovolji tvoje teže brime,
to znaš, ki su bolji, da ne gube vrime.
Da pri se poteže truditi smardeć kip
onim ča je teže, pokoja neće hip.
Gdi more to biti? Ne znaš li, nebore,
prez truda dobiti ništar se ne more?
Ne bud lin ali gluh, ča t' vele, obsluži,
vazda sveti posluh s vesel'jem uzdarži;
posluh bo je mati duhovne liposti,
po njem mož imati ostale kriposti.
Kripost je posluh sam, nada sve ostale.
Zač rekoh? Jere znam, svi ga sveti hvale.
Poštuj starišine koliko s' uzmnožan,
i ostale ine, svim budi podložan.
Ako te posviste kad bi u čem fali,
k nebu ti put čiste, kruto jim zahvali.
Ne ričmaj po vele, pričati se nemoj,
čini ča ti vele, Boga se nad sve boj.
Ki se Boga boje, tašćine sve tlače,
put svoju ne goje, u grih se ne slače.
Blažen človik komu podan je božji strah,
u svem dilu svomu pomišlja da je prah.
Pusti svoje volje, tarpi cića Boga,
još dušu t' nevolje, da plaća je mnoga.
Da se staviš na to vas ov svit obajti,
ne trudi se za to, pokoja neć najti.
Ako želiš pokoj ter da ti je mirno,
vazda u svem nastoj služit Bogu virno.
To su sveta dila, ne pust jih nigdar hip,
ka su Bogu mila, ne samo pošten kip.
Divstvo njih ne prudi ki siju nesklade,
tko se često sardi tere dviže svade;
još ništar ne prudi, premda je pošten kip,
tko misal'ju bludi svaki čas tere hip.
Cić vičnje bašćine misal'ju ne travi,
pusti sve tašćine, uzdarži put pravi.
Čin dobro, ne pristaj, kad ne moreš znati
dan, uru ni hip taj kad će te sazvati.
Ne znaš kad će priti strašne smarti vrime
tere ćeš poniti samo grihov brime,
koga se otresti nigdar nećeš moći,
da teže će resti sve dni tere noći.
Smarti smo podložni i svakomu grihu,
i malo uzmožni, dokle smo u kipu.
Smart bo hodi sardeć, ništar ne razbira,
tilo ojde smardeć, z dušom ga rastira.
Barzo hoće priti primnoga nje sila,
neće dat poniti ništar nego dila,
kih se ne ustavlja, da barzo prohodi,
z dilom nas odpravlja u kih nas nahodi.
Tko bi stavil svu moć, zamani se trudi,
molit će dan i noć, ništar mu ne prudi.
Zato se ne trudi nitko ju moliti,
zač ništar ne prudi, svih nas ć' umoriti.
Vas svit da bi dala i jošće toliko,
ne bi nas čekala samo jedno lito.
U daleče strane barzo nas zaprati,
iz koga nigdare nitkor se ne vrati.
Tko god tamo pojde, vratiti se neće,
simo k nam ne dojde, ni se zna za nj veće.
Ne moremo znati u kom je mistu stan
gdi će pribivati, gdi li je njegov stan.
Ako l' ne viruješ da će vrime priti
ter zato viluješ ne mneći umriti,
spomen se: ki bihu u pridnja vrimena,
kih mnogo slovihu na svitu imena,
kralji poštovani ter veli cesari,
gospoda, svi znani u velikoj slavi,
grade tere župe pod sobom imahu,
viteze ter sluge ki jim se klanjahu.
Svak jim se klanjaše, i bogat i ubog,
tako jim se mnjaše da oni bihu Bog;
blaga ka imaše uzmožna moja moć
izreći ne biše misleći dan i noć.
Turne narešene, prilipe polače,
od mnoge višine prostrane palače;
odića njih biše panador ter svila,
i na koja htiše, mogaše njih sila.
U svakih gojšćinah život provojahu,
ležeć na perinah, smardeć kip gojahu.
Taj plemen'je[m] slovuć, te slave doseže,
u toliko moguć, vas svit sebi seže;
dali kad smart pride, na prišu pojdoše,
njih slava otide, kraljestvo ojdoše.
Blago ko imiše i vitezi moći
uzmožni ne biše njih tada pomoći.
Smart pride sardeći njih moći skratiti,
osta kip smardeći, u prah se obrati.
A sada blaga njih druzi uživaju
tere veće za njih pomnje ne imaju.
Od njih sada muče, za njih se ne čuje,
njih slava primuče, nitkor jih ne štuje.
Jošće svi ostali, na sem svitu ki su
u raskošah stali, recite mi gdi su.
Tako i mi bivši skoro i ne biti,
svaka ostavivši, li tribi je iti.
Moguć da je brojen, svita slavu steče,
nitkor na svit rojen smarti ne uteče.
Ni biži, ni se krij, ne mož se ukriti,
priprav se ča mož prij, ne znaš kad će priti.
Jere ja da bih zna[l] da ću se vratiti,
vas svit bih obagna[l] da mi ni umriti,
jošće z bose noge, vele dobre volje,
tarpeć trude mnoge i svake nevolje.
Nimam tugu veću, uteći ne mogu;
zato bižat neću, hvala budi Bogu.
Svakčas jošće nadam, uteć, znam, ne mogu;
svih podloži Adam kad sagriši Bogu.
Gdi su majke naše, kamo l' oci biše,
ki nas na svit daše i s trudom hraniše?
Jošće se spomeni kamo brati mili
kih sada veće ni, a nigda su bili;
kamo l' naš rod ini, ali ostali puk,
kih mladost prihini. Budi nam za nauk.
Ne reci: sad sam zdrav, smarti se ne bojim,
mlad, jaki kako lav, moj život dug brojim;
da se ne privariš, čuj se, ja te molju,
u tom vele traviš dajuć tilu volju.
Smart je čudne moći, ke nitko veće ni,
njoj su markle noći svitle kako i dni.
Priti će, neka viš, obdan ali obnoć,
vrime, koje ne mniš, skratiti tvoju moć.
Mladost te ne ote, ni lipost velika
od gorke smarti te, ni snaga tolika;
ni otac, ni mati. Ne znaš li, nebore,
tada t' pomoć dati nitkore ne more?
Ni hćere, ni sini, ni vas rod ostali,
prijatelji i ini, svi tot da bi stali,
moći će skratiti snagu, u ku uzdaš,
tebe zapratiti u stan'ja ka ne znaš.
Da bi t' se vratiti, ne bi te grih slačil,
ni ludo tratiti vrime ko s' naučil.
Uvik ćeš plakati vrime ko s' izgubil,
ko ludo potrati na svit dokla si bil.
Smart nigdar ne stane, dan i noć putuje,
u ke dojde stane, vazdi gospoduje;
gdi godire dojde, u grade i sela,
vazdi plača ojde, ostanu dresela.
Kolike majčice ojde uhiljene
ali sirotice mlade rascviljene!
Za sinke bi dale, da bi kako moći,
ča god bi imale da bi jih pomoći.
Još veće, jedini u majke sam gdi je,
gdi nitkor veće ni komu se nadije.
Dali smart ne gleda ni stara, ni mlada,
počekat već ne da, dali svitom vlada;
da bi bil gospodin velike oblasti,
od svita kralja sin, od najvekše vlasti.
Da tko joj da oblast nego ti sam, Bože,
da bi tolika vlast, da svaka primože?
Ne čin u njoj prirok, ni tebi, Bože moj;
mi smo tomu uzrok pristupiv zakon tvoj.
Na svit ni človika, ni se najti može
mogućstva tolika, koga smart ne smože.
Ne pomisli zato da te ča odkupi
ni srebro ni zlato koje si nakupi.
Smart blagom ne nudi, blago ju ne slači;
hoće da t' naudi i da te potlači.
Smart bo blaga neće, malo bo je dosti,
ništar nima veće nego suhe kosti.
Meso je opalo, koža tere šćuti,
ništar ni ostalo nere goli žnjuti.
Oči joj ispliše, osta tilo slipo,
a vele ti biše naredno i lipo.
Vlasi joj opali, kojih biše dosta,
vas nje kip ostali vele ti gard osta.
Himbena mladosti, tašćino velika,
svega ti bi dosti. Kamo tvoja dika?
Tko bi te ukobil obdan ali obnoć,
vele bi moguć bil, da ne bi rad pomoć.
Mnogi bi strah imil od tvoga pozora
i ne bi prija mnil da bi bila zora.
To je lipost naša i naš uljudni kip
koji se uznaša tašćinom svaki hip.
Ajme, gorka smarti, čudno tvoje dilo,
gdi ć' svaka zatarti kako da ni bilo;
gdi t' ni moć uteći, ni znat kad će priti,
ner bolest ćuteći kad počnemo mriti.
Svim nam je umriti, bratjo moja mila!
Znate da će priti dilom na mirila.
Vas svit tvoj da bi bil, ča biti ne more,
ter sva blaga imil, ča t' prudi, nebore?
Gospodin da si zvan, ča ti će pribiti,
kad gledaš svaki dan da ti je umriti?
Gledan je gospodin, u svem slavan dosti,
ki čini milost svim, pun svake mudrosti;
a mi smo svi gnjila tere smardeći gnoj,
prazni dobra dila, grihom našim ni broj.
Ni li naše tilo od nečisti vrića,
ko će biti gnjilo tere čarvom pića?
Tko će dobro jisti, lipo se oditi,
živit u objisti, gizdavo hoditi?
Duh nam će pribiti gojeći ga lipo,
kad će skoro biti gluho tere slipo.
Vanka sebe pojdu ter mi bude žalost
misli kad mi dojdu kamo naša mladost,
koja barzo projde, kakono i rika,
zatim starost dojde ter žalost velika;
ka lipo cvatiše, kakono žilja cvit,
ter pripravna biše ljubiti ovi svit.
Nigdar ne smišljaše da će prit mala moć,
tašćine zbiraše svaki dan tere noć;
a od strane smarti nimaše ni mal strah,
ka nas će zatarti i obratit u prah.
Nitkor se ne slavi, malo smo uzmožni,
jere smo svi slabi ter grihu podložni.
Dostojno se slave koji grihe kaju,
sasvim jih ostave, za ov svit ne haju.
Dali još sam sebe nitkore ne slavi,
tašćine i zlobe sasvima ostavi.
Jur tvoju ćud prizlu sasvima povarzi,
uzdarž pamet triznu, na nepravde marzi,
misleći umriti skoro da nam je svim
tere na sud priti gdi sudi božji sin;
prid kojim se skriti neće moći nitkor,
prida nj je svim priti noseć griha ukor.
Ča smo poželili i mislili hudo,
dilom učinili ali rekli ludo;
od dili ne samo, kad budu pitati,
i od misli, znamo, razlog ćemo dati
prid svim skupom svetih, koji se vesele
ter duše blaženih k sebi priti žele.
Tad naša sva dila neće bit skrivena,
ka su kada bila, bit će odkrivena,
kad suditi bude koga Diva rodi
i prid njim se skupe od svita narodi.
Pak strašna bojazan mnoga hoće biti
grišnikom oni dan, ku hoće imiti
kada se odile od božje svitlosti
ter pojdu udilje u vičnje tamnosti.
Gorki će jad biti ter mnoga tužica
da neće viditi veće božja lica.
Bogu neharnici biti će moreni,
u vičnjoj tnmnici uvik zatvoreni.
U tmi vazda stati, ubignut neće moć,
dneva neće znati, bit jim će vazda noć.
Ni sunčene zrake viditi već neće,
da gorčine svake imiti vazda će:
psi jih će derati tere ljuti vuci,
drakuni žerati u velikoj muci;
zmije jidovite grozno ujidati,
nigdare ne mnite pokoja imati;
neposkoci glusi tere lavi tokoj,
nečisti zli dusi ter svaki nepokoj;
svake ine zledi tere gorke muke,
vitri, krupe, ledi ter od ognja buke.
Nigdar utišen'ja imiti već neće,
da gorka tužen'ja, svakčas muke veće,
sve gorčine tokoj. Ajme, moji drazi!
Ki će biti pokoj stati uvik s vrazi?
Ne sto ni tisuć lit, ni jošće toliko,
pamet moja smislit ne more koliko
ne mogu zbrojiti ni izreći veće:
konca uvik biti nigdar tomu neće.
Tako bo se vraća, ta će bit pokoj zlih
i takova plaća za huda dila njih:
ki grihe ne kaju na svit, dokla mogu,
za dušu ne haju ni se mole Bogu;
ki blago ljubiše veće nego Boga,
pomnju ne imaše pomoći uboga;
ki cine odveće, ožurom prodaju,
nigdar pravo neće, krivo miru daju;
lakomi k skuposti pineze ki kupe,
kim ne bi svit dosti, vazda veće dupe.
Pečalno jih kupiš nimajuć pokoja,
vazda veće žudiš imit jih brez broja.
U njih se nahaja njihovo ufan'je
ter se ritko zgaja da najdu spasen'je;
i ki se prisižu za svaku tašćinu,
i tako posižu i čine vašćinu;
Bogom ki se kune i svetimi tili,
i ki se oskvarne nečistimi dili;
i ki se obećaše čistoći i redu,
zavit ne izdaše, i ti s njimi gredu;
uboštvo obraše tere umiljenstvo,
Bogu obećaše prikazati divstvo;
zavit ne izdavši, meni se ludost mni,
sam se obećavši kada ti sila ni.
Ako ć' biti miran, da t' ni škoda veća,
budi Bogu viran izdat ča obeća.
On te ni na red zval, sam si se podložil,
kad se si podvezal, dužnik se s' učinil.
Divstvo ki ne cine, čine živodivstvo;
jer zakon raščine, pakal je njih misto.
I ki mir razmeće, s njimi hoće stati,
jer nigdire veće ne more pristati;
jere u tom stanu u vike vapiju,
baju vazda zvanu, skubu ter se biju.
I ki često laže i krivo govore,
i još nadolaže opako, ča more.
Svi će s' pogubiti, govori psalmista,
i njih stan'ja biti uvik strašna mista.
Tužit će oholi u velikoj muci,
posarnuvši doli, vijuć kako vuci,
noseć teško brime sve dni tere noći,
neće priti vrime da će steć pomoći.
To će bit njih ukor, vazda ih će tarti,
neće biti nitkor tko bi jih rasparti.
Vazda griha huda gorit će plamenom
i kih pamet luda slavit se plemenom.
Izvarsno redovni toga ne spomeni,
u tom spasen'ja ni, ja scinim po meni.
Ne čin da te slače tašće svita dike,
cić kih duša plače vapijuć sve vike.
Neće t' slavu dati, da si plemenit bil,
nego će pitati: Gdi je, ča si činil?
Tko godi zna Boga, ne slači se u tih,
pri ljubi uboga ner želi bogatih.
Ki većoj oblasti podložit se neće,
cića oholasti mneći da zna veće;
jere svaka oblast od Boga bi dana,
a djavl[j]a oholast u muke prognana.
I ki se obećaše na karst svete vire,
a pak zatajaše Boga, ki ne umire;
tamnjaci ter hinci, ubojice, lotri,
nepomnjivi linci, lašci krivorotni.
Ki se ne pokaju ni čine pokore,
poboljšat ne haju, da živu to gore.
Rekoh cić ljubavi, jer bih rad dobra svim,
zla me Bog izbavi, izvarsno redovnim.
Ki zbirate tance, redovnici moji,
ter spivate čanče, vi ste slipih voji.
Ne samo zbirati ne pristoji se nam
ni jih obzirati; toj rekoh jere znam.
Tance ne vodite, ne spivajte pisni,
unesto hodite, a ne kako bisni.
Ne općite svite, oholost ke stiču,
ali svilne kite, na grih ke potiču:
postolce žentile, lipo izrezane,
košuljice bile, svilom priplitane;
jere je tašćina, očito to viju,
redovnim vašćina ki se tim odiju.
Svitom se odijte ka redu pristoji,
unesto hodite, jer vami svit stoji.
Ne činite targe, ne kupite zlato,
pravi božje sluge vazda marze na to.
Ki blagu nastoje puni su ćudi zle,
u brizi sve stoje, o dobru ne misle.
Pečalan život njih, trudi ter nevolje,
sva blaga da bi njih, ne bi njim dovolje.
Ritko se spominju da jim je umriti,
hotin'je imiju svakoga odriti;
užure čineći ubozim svim dosti,
ludih jih scineći, grizući jim kosti:
potribe njih znaju, uboštva, nemoći,
pomnje ne imaju cić Boga pomoći.
Ne samo ubozih da neće pomoći,
da pri njih nebozih žele odnemoći.
Ostavite jure, bratja, moji drazi,
ne čin'te užure, ponit vas će vrazi.
Milosardje imaj vazda na uboga,
pomoć mu kugod daj, učin cića Boga.
On ti će platiti, prem ako i ne mniš,
i dobrom vratiti veće ner učiniš.
Sasvim se pripravi, pogardi svit ovi,
da te ne privari kada te rastavi.
Nitkor na svit ni bil, ki je svitu služil,
da ni žalost imil i pak se na nj tužil.
Ča ov svit obeća, u tom ufan'ja ni,
pak je žalost veća kad stratiš zaman dni.
Koje vrime projde, već se ne povrati;
tim vičnji plač dojde ki ga ludo strati.
Ča nam prude dike al svita radosti,
cić kojih sve vike tarpit će žalosti?
Zato, bratjo mila, smišljajmo smarti dan,
pustimo zla dila, Bog je milosardan.
Njega milosardje svi možemo steći,
pripravno vazda je, svim nam dobra hteći.
Nijedan ni grih ta, ni je toko velik,
da božja dobrota neće mu dati lik.
Ta se grih ne prašća, ni se smarsit more,
tko tuje ne vraća, ni prude pokore;
tuja ne ugrabi, ni tokoj poželi,
u blagdan ne rabi: Bog nam tako veli.
Mnozim dike budu kad priuzmu koga,
jer himbom dobudu, ne boje se Boga;
jere ne pomisle da li Bog svaka vi,
on ti zna ćudi zle, ništar mu otaj ni;
sva mu su očita i on ti zna svaka,
njemu ni skrovita ni misal opaka.
Pokle Bog svaka zna i oni svaka vi,
tko smi činit zala ali reći ča ni?
Bogom ne prisiži ni svetih imenom,
ni tujega posiži, platit ćeš s vrimenom.
Nigdar zlo ne odvrati svomu iskarnjemu,
Bog da t' moć ne skrati, a milost da njemu.
Da te kruto smetu, pusti cića Boga,
ne učin osvetu, premda bi i moga.
Zaman je prositi da Bog prosti njemu
tko neće prostiti svomu iskarnjemu;
ništar mu ne prudi, ča se vidi meni,
svi njegovi trudi bit mu će zamani,
Kad rečeš: Oče naš, duge nam odpusti! -
govoriš ča ne znaš, listo mlatiš usti.
Zlo po se izusti, nebore, a ne mniš,
ako t' se dopusti molitva ku činiš!
Bratu neć da prostiš, još želiš da ga ni:
spomen se ča prosiš, ludače maneni!
Jere bratja svi smo tere sestre mile
sada na svit ki smo i koje su bile.
I zato svih molju, mili tere drazi,
pustite zlu volju kad vas ko porazi.
Ljubi dobročince i još veće Boga;
moli za zločince, jer je plaća mnoga.
Ne bud rad sve čuti ni viditi tokoj,
s česa t' pamet ćuti većekrat nepokoj.
Tuj uzrok u riči pečalan ne budi;
ča te ne utišći, ča mož pri zabudi.
Pri sebe ispravi, a druzih ne muči,
paka na put pravi svakoga nauči.
Pogarditi nemoj svoga iskarnjega,
sebi se vazda boj u čem koriš njega.
Poznaj da s' slab i ti, zgoditi se more
da ćeš na toj priti al još i na gore.
U dila se tuja ukladati nemoj,
vazda pamet tvoja imiti će pokoj.
Od zla se odvrati, nepravde ostavi,
u božjoj dobroti ufan'je postavi;
jer zaman ufaju ki goje smardeć kip,
zla se ne čuvaju, zgrišuju svaki hip.
Da cić grihov mnoštva ne zgubi ufan'je,
jer narav božastva prostit pripravna je.
Još ki su upali nečistimi dili,
a u nj se ufali, spaseni su bili.
Njega milosardje obilno je svuda,
dal još pravednije, čuvaj se i suda;
jer pravden Gospodin pravdu skriti neće,
a buduć božji sin, koliko pri veće!
Nego jer poznaje slabosti sve naše
ter svim slavu daje koji se arvaše;
ki se budu riti protiv ljutu lavu,
u pokoj će priti i u vičnju slavu.
Bog čistoću ljubi ter odluku svetu,
nečistoću gubi, zlobu grisi spetu.
Sarce čisto išće tere poniženo,
od nas veće nišće neće blago ino.
Misto je obeća svim ki griha biže,
gdi je slava veća, kon sebe najbliže;
da budeš živiti na svit u pošten'ju,
proslavljen ćeš biti u vičnjem vesel'ju.
Ča god ti prihodi, tarpi z dobre volje
i druzih nahodi; vazdi je nevolje.
Ne mni da t' ne prude ali da t' plaća ni,
Bog će t' platit trude, neće t' bit zamani.
Da te narav uči svaki čas upasti,
trudi te ter muči, nemoj se pripasti.
Još da se nadvedeš, nastoj se opriti;
nere sasvim padeš, pri voli umriti.
Da bi t' znati dila moja tere ćudi,
muka bi ti bila, listo bi se čudi.
Nepravda me straši i grih moj svaki dan,
ljubav božja tiši, jer je milosardan.
Mnoga [j'] slabost moja i zloba velika,
ner ča ljubav božja neće smart grišnika.
Narav me potiče, giblje slabost moja,
zali duh obtiče, ne da mi pokoja.
Nevoljne sve strane, sve dni tere noći,
kad život nestane, poboljšat ni moći.
Sasvim da odlučim život da počinju,
listo se izmučim, dobra ne učinju.
Prihode arvanje veće ner tribuju,
a kripost na manje malo napritkuju.
Još ov himbeni svit, ki je pun nevolje,
koje sam mnogo sit i trujen dovolje,
jer me veće muči nere je potribno,
ino me ne uči ner ča je protivno
tebi Bogu momu, tvoja milost vidi,
i zakonu tvomu, tvojoj zapovidi.
Da još ja scineći mala uma moga
da je grih najveći ne hajati Boga,
toga ne činiti ča nam zapovidi,
grihe ne sciniti, jer on svaka vidi;
tko mal grih ne haje ter ništar ne scini,
ni veli ne haje, kada ga učini.
Nepomnju imiti ka je ludost veća,
slavu izgubiti, ku je Bog obeća
svim ki svit potlače i zla se obrane,
u grih se ne slače, čistoću uhrane.
Da ni cina divstva oholost kim vlada,
gdi ni umiljenstva; komu se priklada
posluh, umiljenstvo, kriposti sve koren,
divstvo ter jedinstvo, vičnji raj otvoren.
Ki to ne uzdarže ni to žele steći,
k paklu harle barže, neće ga uteći.
Tko jazik ne stiska, oni miru neće;
mala stvar utiska, jedinstvo razmeće;
ni sam mir uživa, ni ga drugu daje,
nigdar ne počiva, u grihu vazda je.
Blaženi su mirni, ki cić Boga tarpe,
svakomu su virni, prid neskladom trepe.
Oholi išće kar, podložit se neće;
ne scini nikogar, mni da zna najveće.
Scini se još veći nere je uzmožno,
sve bi htil nadseći da mu je podložno.
Ča se oholimo, pokle dan ni uru,
toj znamo i vimo, nimamo siguru?
Ako sunce zajde, nimamo ufati,
kad opet izajde, da ćemo dočkati.
Svake muke prizle, a ove najveće
konac, kada smisle, nigdar bit da neće:
duglje govoriti svakoga ne slači,
ne mneć na to priti, tere njim opači.
Da ti, ki znaš bolje, nemoj pokuditi,
slišaj z dobre volje, neće t' nauditi.
Sam sebi ako si viditi kripostan,
li ne znaš kakov si, ni u ki priti stan;
jer te bolje znaju i ke si kriposti,
ki s tobom užaju, još da su priprosti.
A ki su sada ti na ov svit nevoljni
ki se mogu najti sebi zadovoljni?
Opet se vrativši, od sebe ću reći,
sve riči skrativši: grišnik sam najveći.
Grisi moji veli jesu nada svimi,
ne mogu se izreći, zemlja smardi njimi,
u kih se nahodim; dostojan nisam ja
po zemlji da hodim, ni da mi sunce sja;
jere sam se valja, tvardo se očišću,
tajat mi ne valja, tašćih hval ne išću.
I zato svih molim, vi za me neboga,
tuj ljubav najvolim, da molite Boga:
da me obaruje i od zla odvrati,
i milost daruje, na prav put obrati,
kojim ja hodeći pustim svu tašćinu,
po njem priti moći na vičnju bašćinu,
koju Bog obita ljubećim sebe svim,
slasti jih napita i milost daje njim.
I nas svih veseli i daj nam tuj milost,
k sebi nas priseli na vikovnju svitlost.
Usliš me, moj Bože, u svaku nevolju,
tva milost sve može, daj mi ča te molju;
prez tvoje pomoći ništare ne mogu,
ni se gdi uteći nego k tebi Bogu.
Premda smo neharni i grihom gubavi,
ti nas zla obrani cić tvoje ljubavi.
Ti tvoj gnjiv utaži, k molbi mojoj pristan,
milosardje skaži, primi nas u tvoj stan:
u rajske raskoše, gdi se sveti sele,
ki zla utekoše, a sad se vesele;
puni sve kriposti po vik ne pristaju,
jer jih zlo oprosti, hvale ti uzdaju;
svakčas u jedinstvu novu pisan poje
ki u svetom divstvu dospije dni svoje.
Da zajedno i mi slaveći dajemo,
veseleć se s njimi ter hvale pojemo
tebi, ki nas stvori, u tvoj duh uzdaše,
pak svim raj otvori kad na križ izdaše.
Zato po sve vrime vazda smo daržani
hvalit tvoje ime cić tvoje ljubavi.
Tebi se pristoji u svem da si hvaljen,
kim nebo, svit stoji i sva ka su na njem;
jer tvoja čudesa, ne mnju, da mogu seć
ov svit ni nebesa, ni sveti gori steć.
Tebi svi an'jeli, svaki hvale poje,
i verni na zemlji svi ki te se boje.
Trojstvu istinomu slava budi vazda,
trin Bogu jednomu, koji svim oblada.
Otac, Sin i Duh Svet, ti sam Bog jedini,
ki bi za nas propet, drugoga veće ni;
ti nas svih umisti kako tvardi kamen,
ki se ne pomisti nigdar u vik, amen.