Kak ste lipo, drago cvitje,
tak ste berzo premineće;
daste spoznat da veselje
neg magnutje je trpeće.
Ako zora vas poliva,
s čistom rosom okripiva,
al vas sunce povenuje,
na zapadu izkončuje.
Što vam daje u liposti
tihi siver batrivosti,
povekšuju u žalosti
nagla juga čalarnosti.
Tada diku pogubite,
vsu ljubeznost preminite,
daste spoznat, drago cvitje,
da je radost neg magnutje.
Vim od mene ste srićnije,
v kratkom žitku povoljnije;
mirno, dično prebivate,
jedan konči dan vživate.
Al ja nebog vse tugujem,
nit hip nit čas ne radujem;
je mi mladost ljuta žalost,
srića moja neg čemernost.
U kolipki majku zgubih,
u ditinstvu otca stužih,
imam krila prekinuta,
do dva bratca poginuta.
Milu sestru, koju ljubih,
u nevolji sad zaćutih,
ljubu dragu, s kom se dičih,
jur oddavna da ne vidih.
Prijetelji brez pomoći,
a rodbina suze toči,
verne sluge raztrešene,
brez obrambe zapušćene.
Ada jeste, drago cvitje,
vindar srično ko magnutje;
al ja tužan, odkad rodih,
nit hip sriće ne nahodih.
