Cvitja razmišljenje i žalosno protuženje

Cvitja razmišljenje i žalosno protuženje
autor: Fran Krsto Frankapan




Kak ste lipo, drago cvitje,
   tak ste berzo premineće;
   daste spoznat da veselje
   neg magnutje je trpeće.
Ako zora vas poliva,
   s čistom rosom okripiva,
   al vas sunce povenuje,
   na zapadu izkončuje.
Što vam daje u liposti
   tihi siver batrivosti,
   povekšuju u žalosti
   nagla juga čalarnosti.
Tada diku pogubite,
   vsu ljubeznost preminite,
   daste spoznat, drago cvitje,
   da je radost neg magnutje.
Vim od mene ste srićnije,
   v kratkom žitku povoljnije;
   mirno, dično prebivate,
   jedan konči dan vživate.
Al ja nebog vse tugujem,
   nit hip nit čas ne radujem;
   je mi mladost ljuta žalost,
   srića moja neg čemernost.
U kolipki majku zgubih,
   u ditinstvu otca stužih,
   imam krila prekinuta,
   do dva bratca poginuta.
Milu sestru, koju ljubih,
   u nevolji sad zaćutih,
   ljubu dragu, s kom se dičih,
   jur oddavna da ne vidih.
Prijetelji brez pomoći,
   a rodbina suze toči,
   verne sluge raztrešene,
   brez obrambe zapušćene.
Ada jeste, drago cvitje,
   vindar srično ko magnutje;
   al ja tužan, odkad rodih,
   nit hip sriće ne nahodih.