Kada sunce najveć grije,
pojdoh jednuč na lovinu
v gustu lozu, kdi ne sije,
iščuć zajca il zvirinu.
Al me srića namirila
da pogledah va dolinu
kdi pri zdencu govorila
draga dragu na kolinu.
Skup se lipo obimluju,
z rukom poprik zagrljuju,
usta k ustan pritiskuju,
lišce k lišcu priložuju.
On njoj tuži vnogu žalost
u ljubavi ku je strpil,
ona tvrdi srca stalnost
da u tugah ni zneveril.
Veruj, draga, ni trplenje
ko b' me moglo preplašiti
nit vridnije ko veselje
tebe, duša, omraziti.
Ja se srićna pak nazivam
odkad spoznah vridnost tvoju
ter iznović potverdjivam
tebi, srce, ljubav moju.
Isabella, moja dragost,
tvoj bih vazdar, želim biti,
ar ne ćutim drugu radost
neg v milošći tvoj živiti.
Oh, Aminta, dika moja,
tebe čisto hoću ljubit
i do groba biti tvoja,
od vernosti nikdar lučit.
Isabella, čini probu
službe moje poniznosti.
Oh, Aminta, nimaj dvojbu
v srca moga ljubeznosti.
Ovo z rukom veru dajem
tebe, duša, verno služit.
A ja srce tvom pridajem,
teb', Aminta, stalno ljubit.
Ova bihu govorenja
ke iz kraja mogoh slušat;
kakva pako pripečenja,
vsak pomisli, ja ću mučat.
S tim otidoh po dubravi
zvire koje uloviti,
vas razmišljen, u ljubavi
če l' kad meni tak zgoditi.
