Draga Chloris, ti vkanjuješ
misli svoje ak veruješ
da brez tebe nemrem živiti.
Vnoge jesu tvoje vridnosti
i nezgovorne ljubeznosti,
al ja rad njih neću zdvojiti.
Dugo sam te verno služil,
s čistim srcem stalno ljubil
rad pogleda dragih oči;
tvoje pako bihu milosti
jadne riči od nemilosti,
brez ufanja i brez pomoći.
More l' biti kaj čudnijega,
a izmislit kaj težega
neg brez hvale tužno služit?
Srce kak se će veseliti,
v čemeru moć prehraniti
kad ljubavi ni moć užit?
Zato neću već ljubiti,
milo lišce odsad služiti,
navik uzimljem prošćenje.
Tvrdo budi, oh, srce moje,
ne okreni jur misli tvoje
na ljubleno ko zlamenje.
Izdvojeno trošit vrime
je pretežko takvo brime,
ki zna svita čalarnosti.
Zbogom, Chloris, zbogom ostaj,
moje riči već ne slušaj,
ar su listor vust jalnosti.
Jur izkušal sam zadosti
od Cupida himbenosti,
koji nima zveličenje;
neću odsad već verovati,
lipoti kojoj aldovati
slobodno moje živlenje.
