Ako ćeš, Stijepo moj, za mene što stvorit

Ako ćeš, Stijepo moj, za mene što stvorit autor: Šiško Menčetić

437. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika.

Ako ćeš, Stijepo moj, za mene što stvorit,
   za život, čuj, nemoj veće rič govorit,
   za život u sebi ne drž' tuj misal već,
   zač slično toj ne bi ni mislit a neg reć.
Ar ona od gospođ, mni mi se, tač ljubi,
   ako joj rečeš: "Pođ', za mene sve zgubi,"
   neće svoj obraz lip štedit nje srdačce.
   Ter je prem sasma slip tko ne zri sunačce:
ako li stavi var, odkli ju zadvori,
   je li ka na svit stvar ku za te ne stvori?
   Bi li tko izrekal međ drazim što milo
   što prid njom ti stekal voljno nis' i smilo?
Ar da ti željni stril ne vriđa života,
   prija te u svoj kril slavna nje ljepota;
   ktomu ti ljuven još hti zaklad darovat,
   za tvoju neka mož nje lipos virovat.
I neka ne tužiš u željah čemerno,
   želeći da združiš nje ličce biserno,
   većekrat jur svoje počten'je ostavi,
   a sve toj cić tvoje velike ljubavi;
ter svojih ne gleda ni stida od ljudi,
   do danas još ne da tve srce da trudi.
   Kad godi zamiri ali zna skroveno
   želin'je da tiri tve srdce ljuveno,
ne riči ner djelo satvori nje obraz;
   toj se je vidjelo ar je tvoj nje ukras.
   Ne pitam ni ću rok pokazat istinu,
   zašto sam ja svidok tomuj sâm bil vinu.
Kolikrat ja vidih tu vašu ljubezan,
   tolikrat zavidih ter ostah vas bijesan,
   tolikrat sam sebi zavapih tuj smilo:
   komu se sad ne bi srdačce smamilo?
komu se pamet sva za rados ne stire,
   kada se draga dva viditi namire?
   A zato uzvelim ovo ja, Stijepo moj,
   zašto još poželim da drugi vidi toj,
neka se začudi vašojzi ljubavi
   i neka jur svudi toj kaže i pravi,
   i neka govori: vidil sam, človik jes
   komu Bog satvori nada sve ljudi čes!