Želeći ovu vil ljuveno da združu

Želeći ovu vil ljuveno da združu autor: Šiško Menčetić

218. pjesma prvog dijela Ranjinina zbornika. Akrostih Slavušica.

Želeći ovu vil ljuveno da združu,
   od ke mi ljuven stril skonča put i dušu,
ličce mi povelo sve biješe u tuzi,
   dan i noć dreselo ne lipše da suzi;
   ter da tač ne hođu, odlučih ne mučit,
   nu tom se s njom zgođu, prem jo' se preručit.
Ali vlas nikadar me srce ne ima
   za niku takuj stvar za ku se ne prima.
   Jednom jo' li rekoh po način otajski
   za oblas ku stekoh prid obraz nje rajski;
vaze me nje rados usiono uprašat:
   "Što ima tva mlados, hotij mi sad kazat,
   jer oto sam vidiš da gredeš istom živ,
   ter veneš i blidiš; što je taj na te gniv?"
U mukah ondi ja najprvo za mal hip
   pozirem gdi nje sja sunačcem obraz lip,
   ter htih reć jer sam zdrav u snazi i puti,
   ner samo za ljubav srce me što ćuti.
Sta ter me izruči moj niki ki reče:
   "Sve ono, zna', muči za ljubav i steče."
   Ljuvena ter krjepos srce me protrnu,
   kada se nje ljepos na mene obrnu
i reče tuj meni nje obraz ljuveno:
   "Boga dil ne veni tolikoj svršeno!"
   Tuj kako gospoji svapi me srdačce:
   "U meni ne stoji, prisvitlo sunačce!"
Cić toga još sta rit: "Da u kom stoji toj?
   tko takoj čini mrit i skončat život tvoj?"
   Ja rekoh oni čas: "U slavi od svita
   koja je meni čâs i kruna povita;
a to sve stoji toj u tojzi ku rekoh.
   Eto ja sve ovoj za ljepos nje stekoh!"
   Na vas moj odgovor još reče: "Ne veni!"
   Zatoj ja razgovor oćutih ljuveni,
zatoj se još uzdah da slavna nje mlados
   gorki će moj uzdah obratit u slados.