Žalostnike
autor: Petar Preradović





          I.
Zar su tebi žalostinke nove?
   A žalosne meni šalješ glase.
   Tužna ljubo, ah poslušaj na se,
   Razumiet ćeš onda piesme ove.
      Majke, žaleć izgubljene sinke,
         Sužanj, žaleć slobod izgubljenu,
         Ljubav, žaleć ljubav udaljenu,
         To su glasi piesme žalostinke.
          
          II.
Muči, ljubo, kad te ljubav moli,
   Ne laskaj me takovim nadama!
   Šta će meni zlatožuta slama,
   U njoj zrna kad su jadi goli?
      Ne dolazi, ljubo, više k meni
         Utiehama ne vriedjaj mi uho:
         Ozelenit nećeš drvo suho,
         Nit užeći pepeo izgoreni!

          III.
Zar te molba već ne gane moja?
   Opet stojiš kod kreveta moga,
   Opet polag običaja tvoga,
   Tareš s čela studenog mi znoja.
      Pust', ah pust' me! jednoć bar da driemam
         Kad zaspati ne daš oku mome:
         Suzama je lakše žalosnome,
         Znojem meni, kad već suzah nemam.

          IV.
Šta me motriš, začudjena šta si?
   Što me vidiš u zdravoj mladosti,
   U mom srcu kriepke snage dosti,
      A po glavi većma siede vlasi.
         Ne čudi se, glava biela da je:
            Zimno vrieme kad rasipa sniega,
            Znaš da gornje prije svakog briega
            Ono pospe nego doljnje kraje.

          V.
S smrću davno već sam se spoznao,
   Umirajuć za tobom odavna;
   A ti plačeš za mene kukavna,
   Mrtvog žića moga ti je žao?
      Ah, ne plači, ne prolievaj više
         Toplih suzah, šta će ti pomoći?
         Nije doba da se 'e nadat moći
         Kojoj klici poslije tople kiše!
          
          VI.
Idi, ljubo, u goru zelenu!
   Zakopo sam moje blago tamo.
   Najt ćeš miesto lahko, gledaj samo,
   Gdie travice svakojake venu.
      Prva kaplja moje vruće krvi
         Ondje pade u zemljicu crnu,
         Pogledajder daje l' kome zrnu
         Živo klicu, piju li je crvi?

         VII.
Kako ti me mučiš i neznano!
   Šta će opet to silno oružje,
   Sva ta vesla i to silno užje,
   Sve u mojoj sobi natrpano?
      Oplijen'la si, mislim, mora luke,
         Izpraznila kopna oružnice,
         Da me sietiš samo nemilice,
         Da u mene dvije su samo ruke!

         VIII.
Kamo sva ta silna vojska vrvi? -
   Strašan bojak bit će joj namiera, -
   Gledaj, vojnik sve vojnika tiera,
   Svaki rad bi u njoj biti prvi.
      O žalosti! Kako piesme poju,
         Kako zovu braću k zastavama,
         Ajd'te, braćo, ja ne mogu s vama,
         Ub'jenog vam ne treba u boju!

         IX.
Ti si, ljubo, kao dieca mnoga:
   Igra nema kod tebe pokoja,
   Bez da misliš hoće l' igra tvoja
   Uvriediti uz tebe tužnoga.
      Eto vidiš crno sve u mene,
         U crnini i ti sama stojiš,
         A lutkama svojim itak krojiš
         Biele surke i kape crvene.