Čudnovate zgode šegrta Hlapića/Sedma noć putovanja/XII

← XI

Čudnovate zgode šegrta Hlapića —  - XII. Iznenađenje autor: Ivana Brlić-Mažuranić

XIII →

Žigica je planula. Oko onoga se čovjeka zasvijetlilo. Hlapić mu pogleda u lice... To je bio majstor Mrkonja!

O Bože moj! Baš majstor Mrkonja! U poderanu odijelu i blijed. stajao je pred Hlapićem i kliknuo svojim dobrim glasom.

"Uistinu, ti si to, Hlapiću!"

"Majstore!" kliknuo je samo Hlapić i pružio obje ruke prema majstoru - ili od straha ili od radosti.

A što je onda učinio majstor Mrkonja?

O da znate!

Majstor Mrkonja brzo je pristupio k Hlapiću - digao ga k sebi i rekao: "O, mali moj Hlapiću!"

A zatim je prviput u životu majstor Mrkoknja pogladio Hlapića po licu i po glavi.

Prava, živa istina! Majstor Mrkonja pogladio je Hlapića! Tomu se Hlapić zaista više čudio nego svim drugim čudesima koja su mu se te noći dogodila, ili koja će mu se u cijelom životu dogoditi!

Koje čudo da su sada u tom času i majstor Mrkonja i Hlapić od radosti malo zaplakali - premda plač inače ne pristaje ni pravomu majstoru, ni pravomu šegrtu, jer su oni obojica muževi pa ne smiju plakati.