Suzana
Suzana autor: Marko Marulić |
Počinje historija od Suzane, hćere Helkije, a žene Joakina.
Ovoj se zgodi u Babiloniji, budući da tamo zaveden u sužanjsvo puk izraelski.
Ovoj u versih složi Marko Marul Splićanin.
- Stvoritelj ki si svih, u tebi postavljam
- ufan'je riči sih, ke peti pripravljam;
- zato se ne ustavljam proseć milost tvoju
- da po njoj upravlja[m] rič i pisan moju,
- počitat u koju vernost budu žene,
- ke pod muže[m] stoju, nad svimi počtene.
- Pomogal si mene udovicu hvalit,
- sad ove družbene hvale pomoz mi dit.
- U svem će tebi bit čast svaka, Bože moj,
- jer lipo govorit i dobro dar je tvoj.
- A vi prim'te ovoj sve ke ste neviste:
- nauk će bit vam toj griha da ste čiste
- i parvo da biste volile smart prijat
- ner s mužem ne biste verno hotile stat,
- jer da ljudi poznat neće grih, ča prudi,
- pokol ga će li znat on ki svaka sudi.
- Budući u trudi babilonske uze
- puk božji zaludi prolijuć tad suze,
- od nje bo ne odpuze dokol, obtičuć svit,
- sunce ne dopuze nakon šesdeset lit:
- ondi ja s njimi bit muž počtena roda,
- Joakin ki je dit, ki, nimajuć ploda,
- pojat mu bi goda u mistu tom znanu,
- tako se prigoda, divicu Suzanu.
- Odkoljiše manu, po pustinji hode,
- zora ne prosvanu liplja do te dobe,
- kuda godi hode putem postupaše,
- svim ki mimo hode oči zanošaše.
- Svak joj se čujaše govore: krasnije
- od nje da ne znaše. Hći biše Helkije.
- Bile biše šije, a čarnih očiju,
- glavice milije ner ti reć umiju.
- Obarvi ter viju, nad kimi staše val,
- ako reći smiju, Bog biše upisal.
- Tko bi podaleč stal, rekal bi: rumen cvit
- od ustje nje procval ali ružice list.
- Obraz od sniga slit, ne ki je sasvim bil,
- da s kim bi smiša[n] bit grimiza niki dil.
- Suknja razlicih svil der do tla nizoka,
- kip rasta gorskih vil, tanjahta, visoka.
- Razuma duboka, mogal bi se reći
- do koga hoć roka, ki bi umil izreći,
- dostojno hoteći hvaliti i dosti,
- uza nju tad steći, sve njeje liposti.
- Da veće kriposti izvarsno cvatihu
- umi ter mudrosti kih ine nimihu.
- U družbi živihu lipost i počten glas,
- složili se bihu kakono s tistom kvas.
- Bud da je riji klas od takova žita
- ner je na glavi vlas kom sključuju lita,
- li ova t' procvita tim cvitjem obojim
- kako voća kita sa vrimenom svojim.
- A to darom tvojim, Bože, ter milostju,
- na nebi sad kojim prosiva svitlostju
- u rajskom blagostju, gdi ni nijedan trud,
- jer svojom kripostju potlači svit i blud.
- Znaše bo pravdu i sud i zakone tvoje,
- i zato jimiše ćud ku ima svet tk[o] je.
- Roditelje svoje umiše čtovati,
- njih nauk tokoje, i svih poslušati
- i od njih primati sve riči ke s' račil
- Mojsesu ti dati kad si s njim govoril.
- Takov je poni bil zakon i red u sve
- činje[n'je] njeje dil: tebe ljubit nad sve
- i prija blago sve i život izgubit
- ner za toj i za sve u nič ti zagrubit.
- Počteno se nosit najdraže iman'je
- njoj biše ter imit u Bogu ufan'je.
- A muža nje stan'je biše poglavito
- u toj tad daržan'je, veruj stanovito.
- On vino i žito i uli imiše
- mnogo svako lito; Joakin to biše.
- Veće blag ne biše tad meu Žudiji
- ni ondi živiše ki plemenitiji
- ali počteniji od puka ki tej dni
- u Babiloni i za grih odveden bi.
- K njemu Židove svi kupljahu se svak dan
- kako ka knezu ki svakomu biše znan.
- Imiše širok stan mramorjem sazidan,
- iznutra ter izvan kolurju napisan,
- doli pak nanizan klondami i sveden,
- po klondah ulizan, lašćeć kako meden;
- uza nj tarzan zelen mirisne travice,
- srid nje zdenac studen prebistre vodice.
- Okolo stolice kamene stojahu,
- nad njimi lozice sincu im činjahu;
- kon njih se vijahu stabla perivoja
- ka se zelenjahu, ne biše jim broja.
- A svaka njih hvoja voća puna biše,
- šušnjaše jim foja kad vitar hlopiše;
- totu bo rastiše varsti svake drevje,
- pod kimi sin biše, dubi, hrasti, jel'je;
- čeprisi ter borje, ter varbe ze[le]ne,
- zeleno i javorje, zgor loze vedene,
- jabuke rumene i tkunje žutice,
- a kon njih sajene mendule slatčice;
- pak smokve krivice2 i zam[o]ršćice, kih
- rado kljuju ptice kad zrilih vide njih.
- Orasi nakon tih, lišnjaci, kostanje,
- i kruške slaje svih i šipci nemanje,
- i ke na pečanje3 naranče nažimat,
- al, rižuć na manje, općimo vazimat.
- Višnje ke budu imat žerak i sladak sok,
- črišnje ke pojimat dobro je izid smok;
- i praskve kim ni rok targane da stoje,
- jere jim sagnje bok kada dan pristoje;
- da ne tako koje kladu gnjile na sto,
- davno snete s hvoje, oskorušve su to.
- Biše jih stabal sto, ke kad isušahu,
- sedam badanj i po punih namirahu.
- Tuj se još targahu šešarci visoko
- i ki jur čarnjahu rogači nikoko.
- Zdol poljem nizoko miris slaji staše
- ner besidom koko izreć se mogaše:
- blažak se bušaše s murtilon zelenom,
- ruta uzhojaše i mažurana s njom.
- Jošće stranom jednom sve rusmarin biše,
- malo niže pod kom red rusul restiše;
- uz taj red grediše još jedan red žilji,
- od kih snig ne biše, kad prem pade, bilji.
- Kaloper sa smilji, s garufli viole,
- lica od berilji našvenih postole.
- Lasa dir ki vole, ni pentur na svit bil
- toli hitre škole sve spengat ki bi umil.
- Mnju, bi trudno zbrojil zel'ja tere fruti
- ali kad takov mnil vartal listo čuti
- na ki čalun spluti mogu se koluri
- ki bihu tuj, tuti svitli, živi, puri.
- Lake ter azuri, kad su bili sobom
- tolike valuri, stakmil da bi s ovom
- razlikom lipotom ka se snesla biše
- u perivoju tom, ki tako cvatiše.
- Po njemu teciše vrućak vojen posrid,
- kon koga pasiše stado pitomih črid;
- o krajih, zad i sprid, ptičice pojahu,
- svijajuć čaše gnjizd, u kih se plojahu.
- I ki dohojahu: pravo je žardin saj,
- s čudom4 govorahu, niki zemaljski raj;
- ako je slava taj žardina takova,
- pravdene duše raj jest ali kakova?
- U koj ni zla slova, dobrom vazda plodi,
- kako zemlja nova ka pšenicom rodi:
- trudeć se da zgodi ponižen'jem Bogu,
- ne da se gospodi, kloni kruh ubogu;
- žive po razlogu5, u carkvu dohodi,
- hvalu čini mnogu, molitve ne ohodi;
- urešena hodi pravdom ter kripostju,
- čista se nahodi, sva cvate milostju.
- Vikomnjom radostju Bog ti nju odiva,
- svit s njega žalostju kad ona pušćiva;
- žardin pravi biva ne gdi človik tlači,
- da gdi Bog pribiva kako u polači.
- Raduj se, ne plači, človiče, ni bud lin
- Boga hvaleć, grači, imaš liplji žardin
- ner imi Joakin ni njega gospoja,
- ako po taj način žive duša tvoja.
- Sad kitara moja obarni glas k onoj
- dostojna je koja da se da kruna njoj
- nad sve ke vrime onoj mužate hojahu
- ter u zemlji tujoj zagnane stojahu.
- Jur se razhojahu s polače o poldne
- i tja odhojahu, toplina goneć nje,
- kad Suzana, ne mne da ju tko vijaše,
- slobodno šetat mne, u vartal ijaše,
- hladišća zbiraše, li Boga hvaleći,
- da ju tko pažaše, ništor ne sumnjeći;
- da dva ki sudeći totu prisidihu,
- kasno se dileći, napokon idihu.
- Popi se zovihu, kim obima dv[i]ma
- mnoga lita bihu, a malo razuma,
- Razum pravi fuma nima oholosti,
- ni ostavlja druma duhovne kriposti;
- i griha gardosti veće se uklanja
- ner riba suhosti, nav sike i skanja.
- Da mnoga poganja ovih dviju biše
- i zloćud ne manja. Svaki jih umiše,
- ča u njem živiše, pokrit i tajati,
- ne hteć ča imiše na sartcu kazati;
- mogahu se zvati grobi bili izvan,
- iznutra imati ki budu gardak stan.
- Svim se vijahu dan, a markla noć bihu:
- toko biše neznan njih grih ki imihu.
- Ovi zamirihu Suzanu mučeći
- kada ju vidihu u vartlu sideći.
- Li u nju zarčeći, uzčudiše se; stav
- ter hudo misleći, zajdoše u ljubav:
- stahu kakono lav košutu kad preži
- kako bi nju ustav pritiskal gdi leži;
- ali ki ne reži, ner čeka ujisti, pas
- ter o tom jur teži da poteče taj čas:
- stiska se, hlepi vas, gori glavu dvigne,
- ča želi jat danas da skočiv dostigne.
- Svaki da odbigne od Boga, odluči,
- a volju da prigne na zlo ko jih sključi;
- sarce jim poskuči kako ki otide,
- ki se parvo ruči, opet parvo pride.
- Da malo poside, staše se tuj kada,
- ka van pri ne izide, misal znaše; tada
- riše: Naša sada volja je jednaka
- i tuj imit rada za kom se potaka.
- Eto prez junaka totu smo se stali,
- nitkor nas ne saka kad smo tuj upali;
- polakčav stupali, libe se, pojdimo
- ter niz onej skali dolika sajdimo.
- U vartal idimo pod onaj slimena
- ter se muče skrijmo čekajuć vrimena. -
- Nimahu imena božjega na pamet6,
- da djavl[j]a simena puna biše pamet.
- Biše svaki njih szet ljubavju nečistom,
- svuda svezan i spet zamčicom tom istom.
- Tako steć za mistom gdi stablo jablana
- šćićaše njih listom - i dojde Suzana
- s dvi rabe, neznana ča se barši o njoj,
- ke pečali rana zadit se hoće njoj.
- Mnogi tad biše znoj, krisove nesmerne,
- reče rabam zatoj: Rabe moje verne,
- pojdite operne k shranam ke uzdarže
- urehe biserne, dones'te najbarže
- masti ka se starže s driva baosamita
- kada sok izvarže narizana kita.
- Još ul'ja nalita da je čašica, vim,
- ter kartom povita: i nju dones'te, s tim
- da se namažem svim kada se operem
- i suj toplinu tim od sebe odrenem.
- Odovdi ja ne grem, a vi toj hitite
- i vrata vartla prem za sobom zaprite,
- da človik, ni dite, ni ini dojde tuj,
- a kad se vratite, da put namažem suj. -
- Idoše i samu nju u vartlu ostaviše,
- i pri ner stvar ovu one opraviše,
- starci se spraviše i potekoše k njoj,
- ča htihu praviše tere rekoše njoj:
- Eto na misto toj nitkore ini ni
- nere ti sama koj ljubav nosimo mi.
- Vanka su ini svi, vrata otvoriti
- ni može tko, ni smi. Tko nas će viditi?
- Zato ugoditi nam ne krati sobom,
- jer se poljubiti odlučili smo s tobom.
- Ako li neć, Bogom priseći ćemo steć
- mladića da s tobom zatekosmo ležeć.
- Da toj ne vide hteć, rabe s' odpustila,
- nitkor da je tuj mneć, s njim si se ljubila. -
- Staše ublidila Suzana u strahu
- kakono prizrila jabuka u prahu.
- Uda joj darhtahu kakono taršćice
- kimi tuj gibahu vitri kon vodice;
- plačuć pade nice, sama se bijaše
- rukami uz lice ter gorko uzdihaše.
- Suze prolivaše nevoljno tužeći,
- paka govoraše sagrišit ne hteći:
- Ajme, toj slišeći ter da sam odsvuda
- stisnuta videći, bižat ne umim kuda.
- Ako dila huda s vami tuj učinim,
- kako božja suda uteć mogu, ne vim.
- Ako li ne učinim ča budete hotit,
- ruke će vaše, vim, mene pravu zgubit.
- Da volju ne prostit životu ovomu
- ner tako sagrišit gospodinu momu,
- ufan'je u komu vazda stavljat haju,
- zato t' grihu tomu pristati ne haju.
- Platit će Bog vaju ki tako činite;
- pravda da je u raju ali vi ne mnite? -
- Zatim kako dite suzeći vikat ja,
- bojeć se da prite ino ne učine ča.
- Vapaj videći ta, viknuše i starci;
- ču pastir niki i sta mneć da su tovarci.
- Mnil bi da su jarci, brade da jim zgleda;
- petesi kljuvavci, k nosom da prigleda.
- A da svih razgleda, tako se meni mni,
- rekal bi: Goveda taka su kako vi. -
- Debljega od njih ni človika tuj bilo,
- zato mislimo mi ča biše njih tilo!
- Pjahu vino cilo7, meso šapranjeno
- jidihu pritilo i još papranjeno,
- i ča napra[v]ljeno bude na tarpezi
- kada je sta[v]ljeno da jidu hercezi.
- Svih jistvin lavezi bihu tarbusi njih,
- zakona ni lezi ne biše nike u njih.
- Takaj objist u kih gospodovat bude,
- dobrotu u onih hudoba dobude.
- Takovi da sude, tko more kuntent bit,
- al tako[v] da blude popovstvo hteć nosit?
- Tarbuh bo pjan i sit slidi puteni blud,
- čistoću pronosit njemu je teško i trud,
- i kad sidi na sud8 tere je dar prijal,
- neće molit zalud ki mu ga je pridal.
- Daleč sam zaridal, vrime se je varnut,
- gdi sam vapaj slišal koga moćno bi čut.
- Gledajte dobro nut ča će se zgoditi,
- to t' će sad moj leut zvoneć govoriti.
- Jaše se shoditi sluge Joakina,
- starci govoriti ča biše vašćina.
- Ka rič vele ina od one čut biše
- kuno sva kolina židovska hvališe,
- svi se zamamiše, jere nigdar takov
- glas čuven ne biše tad bi rečen kakov.
- Kakono na nakov bjeno oslabiše,
- lice tih junakov toko zasrami se;
- u tugu stavi se pečalna obitil
- i stoga zavi se u čarn rušan mantil.
- Plačan je svaki bil, nitkor sarcu ne da
- pokoja; ti bi mnil martvu da ju gleda.
- Jad garlu priseda od toke netore,
- ona strahom preda jer ju pravu tvore;
- ne da ju umore bojeć se, ner da od nje
- glas koga govore ostane nakon nje.
- Dali uzdan'je nje u Bogu ko stavi
- vazda biše u nje, nigdar ju ne ostavi.
- Sunce se jur zavi za more dolika,
- dan za sobom zani, noć osta gorika.
- Svu noć dijabolika družba starac dviju,
- misleć zla tolika, ne saža očiju:
- taj nesan bi njiju; da ini Suzane
- i bližik nje sviju, kimi briga gane.
- Ona ne sustane tužeći se Bogu
- i moleć: kad svane, da pozri nebogu
- ter u to[m] nalogu krivine, ku čuje,
- po pravde razlogu došad obaruje.
- Neka se očituje laža, himba, zloba,
- kako potribuje varlost i hudoba,
- kom htihu taj oba karv njeje proliti,
- a svu u toj doba sramotu pokriti;
- a to t' neće biti, jer će laž iztašćat,
- Bog će toj hotiti, istina čista ostat.
- Poče zabiljivat zora, s istočnih stran
- sunce se podivat, jur svanu svital dan.
- a Joakinov stan skupi se tada puk
- i ne dili se van, totu se jur zavuk,
- dokla moć božjih ruk, ka svuda dosiže,
- lažu pravdom potuk, istinu podviže.
- Kad [s]e svak tuj slize, došadči popove,
- postupiše bliže, gdi stahu stolove;
- na katidre nove visoko sedoše
- ter tu riči ove tudje podvigoše:
- Zovite, rekoše, ovdi hćer Elkije,
- jer dilo nje loše hoće da se ubije.
- Čano tko usije, ono t' i požanje,
- i požav izvije veće ali manje.
- Kruh kino kralj zvan je čist da je, budeš mnit,
- a jida poganje drugda bude imit.
- Veruj da more bit ča nigdar mnil ne bi,
- a to se neće skrit, puče, sada tebi;
- svak se čudi sebi, da hteć se natklonit,
- odnam zatvor grebi, nosa će odklonit
- ter će se uslonit na rič ka je prava,
- pravdi se poklonit, da je Bogu slava.
- Suda je neprava sudac i človik on
- kino ne pristava da se spuni zakon. -
- Od tih besidi zvon himbeno zvonjaše,
- dobar imiše ton, a hudo mišljaše.
- Jošće puk ne znaše ča izreć hotihu,
- zamamljen čekaše da čuje nje zgrihu,
- od keno svi mnihu da su ćudi čiste,
- kakono i bihu nada sve neviste.
- Nju i rod nje iste tad dozvat ne bi lin
- vladike Kaliste ki totu biše sin.
- I [o]to t' Joakin i žena grede s njim,
- za vidit toga fin, i s rodom svojim svim.
- Zlovoljnu grihom tim Suzanu htijahu
- obvrići starci, kim izgubit mišljahu;
- smiljen'ja nimahu. Ona poniknu[v] sta
- jer ju zloglašahu vašćinom ku ne zna.
- Pečalna biše sva da ju ne osude;
- li ne hti pojti tja dokla ju ne sude.
- Tad oni ki žude hudobu svu tajat
- rotom laže hude počeše obnajat;
- Boga se ne bojat nju pravu kriveći,
- od ljudi sram nimat svim pukom hineći.
- Ustaše i steći da glavu odkrije
- riše, vidit hteći čano jih još grije.
- Odkri se i vije dvignu, pozri gori
- da ju Bog od jije otme, ki sve stvori.
- Oni tad uskori, posrid puka stoje,
- na glavi nje zgori staviv ruke svoje,
- rekoše: Ovo je ku dojti pitasmo,
- a od nje stvar to je ku mi dva gledasmo.
- Pošadči šetasmo po perivoju tom
- ter nju ugledasmo i nje dvi rabe s njo[m];
- ke kad odsla domom i jur pritvori vrat,
- mladac stazom jednom dojde k njoj i ja stat.
- Kako da bi bil tat, poče se obzirat
- pak, nju za garlo hvat, ča htiše pribivat.
- Takoj mi zamirat počan, potekosmo,
- da tekuć ponirat, jat ga ne mogosmo.
- Nju jamši, rekosmo: Tko s tobom biše, tko?
- Zamani soposmo, ne hti nam reći to.
- Mi smo vidili ovo, vam svidočimo tuj,
- di sliša sve mnoštvo, sad vi sudite njuj. -
- Čuvši besidu suj, viru jim podaše
- ter pravu ženu ovuj na smart ko[n]dem[n]aše;
- jere pogledaše na starost, čast i broj
- ovih ki pravljaše da su vidili toj.
- Pismo bo veli ovoj: da rič, svidoči ku
- jazik troj ali dvoj, verovat imaš nju;
- koliko veće us tu da popove bihu
- i sudci, i lit, mnju, veće svih imihu.
- Svi poni hotihu zakon obslužiti
- i, ku krivu mnihu, kamen'je[m] pobiti.
- Ona ja vapiti: O svemogi Bože,
- prid kim se sakriti ništore ne može,
- s nebeske ti lože otajstva sva vidiš
- i sudiš. Tko može reć da ča ne vidiš?
- Svaka ti prividiš, svaka t' su otvorena,
- svaka razuvidiš pri ner su stvorena.
- Ti znaš potvorena da sam ča u mni ni,
- lažno su smišljena svidočtva pram meni.
- Pravden si, Bože, ti, ne htij me ostaviti,
- kako tva milost vi, rači me opraviti;
- rači me zbaviti ovoga priroka,
- premda pribaviti života neć roka:
- težina ni toka umora trudnoga
- vašćine jest koka i glasa hudoga. -
- Tako ti neboga pojaše tuj pisan
- i glas nje, do Boga došad, bi uslišan;
- i zato pedipsan bit će ki zlom vori,
- ki, budući grišan, grihom pravih tvori.
- Da ti, koga mori jazik nepravdeni,
- znaj da Bog govori: blažen progonjeni,
- blažen nevoljeni za pravdu ki bude,
- ni bati gvozdeni njemu t' ne naude.
- I kino ga hude, kunu, psuju, biju:
- njemu ti ne prude, sebi grih nadiju.
- Van'jel'ja ti diju: ne hti strah imiti
- tih ki moć imiju samo put zgubiti;
- da hoti nositi onomu strah i čast
- ki more zabiti put s dušom u propast.
- Li gorkost i neslast neprava sujen'ja
- bližnjim nje ne da last, poljuti tužen'ja;
- jer znahu zgrišen'ja u njoj da nisu ta
- kriva svidočen'ja njoj napartiše ka.
- Joakin tada zja prid starišinami
- tere vapiti ja s plačem i s tugami:
- Ojme, koja vami naglost takoj ganu,
- vašimi rukami dat nam smartnu ranu.
- Ni čekat da stanu ter da odgovorim
- za moju Suzanu i nje prav otvorim.
- Ča ćete da stvorim, pokol odlučiste,
- pri ner progovorim, s njom me razlučiste;
- nepravo sudiste, toj smiju reći vam,
- jer ne dopustiste prav našu skazat na[m].
- A ja ti dobro znam hudobu starac tih,
- ku me je reći sra[m] prid licem vaju svih.
- Da ča ću svadit njih, krivi jimi ste vi,
- razbora ja ne mnih da toko u vas ni.
- Ne scineć ča su i ki, ki lažu tvoriše
- pram ovoj u koj mi znamo ča živiše,
- verovani biše hinbe napunjeni;
- ki pravo hodiše, ostaše osujeni.
- O Bože pravdeni, vidiš da takova
- zgodiše se meni nikomur kakova;
- ne bih rekal slova da bih ne znal viru
- ku vazda nosi ova s kom 'vo sad umiru:
- toliku nesmiru hoće li podnesti,
- a ki suz utiru pravih ne unesti
- od ruk njih ki svesti smili su krivinu,
- ne misleć podsesti tve pravde istinu.
- A ti, ku stvar inu, ženo mila, čekaš,
- na tuj smart nemninu pojti jur ča predaš?
- Bogu i meni znaš da prava jes u tom,
- utišiti imaš sebe misal'ju tom.
- Utišen'je s tobom budi tva vernosti
- i tva dobrota s njom, u koj ni ckvarnosti.
- Tim bud'te žalosti, kih krivih ubiju,
- ne kim u naglosti pravim smart zadiju.
- Dušu svoju biju kino pravih kolju,
- njim škodu ne diju, premda jih zakolju.
- Tuj grih u nevolju vikomnju ne goni,
- da svoj, kino volju krivim putem goni.
- Ki ustarpi poni muku, smart i škode,
- ne sagriša oni pravom stazom hode:
- ustarpin'ja brode dovode na pokoj,
- gdi se sveti shode, taka je kripost toj.
- Tarpili su takoj i sveti proroci
- podnoseć smart i boj, pravdom pašuć boci.
- Puka segaj otci raztarše Izaiju,
- zatim, tekuć roci, pobiše Hjeremiju;
- takoj Zakariju i mnoge još ine
- i s njim[i] Uriju. S nepravde svit gine.
- Da on ti ne gine, o Bože, ki na toj
- složi: pri da zgine ner slomi zakon tvoj.
- Zatoj se ti ne boj, ženo; tuj nalogu
- podnes i kripko stoj, budi prava Bogu:
- ali t' će on mnogu plaću za toj podat
- ali, primak nogu, oteti i ne dat.
- Utešen ću ostat ča godi se zgodi,
- da veće ako pristat bude da slobodi;
- jer prez tebe ovdi kako ću s' obiknut,
- biser da mi rodi, neće mi se viknut.
- Daj tim ću dostignut koju godi lakost
- kad misal uzdvig[n]ut budem ti na slatkost,
- kuno tvoja lipost i tvoja vera ta,
- posluh tvoj i kripost životu momu da.
- Bolest ćeš biti ma, od mene da odpade;
- radost da sa mno[m] sta kada me dopade.
- Ni kare ni svade naša ne ču ljubav,
- do konca u sklade tarpil je život prav.
- Zato u Bogu stav sarcem misal tvoju
- i njega ne ostav, dat će t' milost svoju.
- Milošću sad moju pri tebi ostavljam,
- li još te ne ohoju ni s' tobom rastavljam.
- Ufan'je bo stavljam i uzdam u Boga
- ter se vidit spravlja[m] konac suda toga. -
- Govoren'ja svoga on rič prostiraše9,
- Suzana neboga suzami ronjaše
- ter muče slišaše jadi pojavljaje
- i gorko pihaše s njim se razdiljaje;
- on, rič ustavljaje, milo ju zagarli,
- lice s licem10 staje, jadajuć u garli.
- Toj ne bi u harli, dugo se daržaše,
- nisu suz utarli dokla se rastaše.
- Pak ju pozdra[v]ljaše redom svi od roda,
- svaki od njih cviljaše, obraz plaka voda.
- Zatim malo toga jaše nju voditi,
- a oni jur stoga povećma tužiti.
- Ja plačem zvoniti i vapjem oni stan
- kad jaše goniti da jure pojdu van.
- Svaki bližnji ter zna[n] blizu nju slideći
- gredihu, dvižuć dlan u nebo moleći;
- Bogu govoreći: O Bože, dostojaj
- smilit se videći da prava jest ovaj
- ka voli život saj ostavit počtena
- ner živit u grih taj da je nepočtena;
- vazda ovaj žena mnogu ti čini čast,
- ne daj da je ubjena, pomoz ju tvoja vlast! -
- Da kim biše oblast vrimenju smart zadit,
- vrimenju skončat slast, li htihu ju ubit
- nastojeć nju vodit ka mistu onomu
- rekoše ju pobit kamen'jem na komu.
- Milost božja k tomu hoti prigledati
- ter puku ovomu ubit nju ne dati;
- hoti ukazati milosardje svoje,
- a ne dopušćati da zgine prav tko je.
- Ništar ne postoje, ditetce nadahnu
- ki, srid puka stoje, besidu iskahnu;
- i pri ner pridahnu, čuvši ga svi, staše,
- svak stope uzmaknu, svi ga pogledaše.
- Jošće ne imaše lit deset rasti sve
- tere vapijaše: Čist sam ja kervi te. -
- Riše mu: Riči ke, reci nam, jesu toj,
- Danilo, totu ste? - ime mu biše ovoj.
- A on smino ustoj većma ja vapiti
- tere skupšćini svoj tako govoriti:
- Tako l' osuditi tuj izraelsku hćer,
- o puče mahniti, na smert hotiste der?
- Sud ne čineći ver, ni hteći razabrat
- tih starci dviju kler ča je htil nalagat.
- Varnite se! Saj trat, kriva svidočtva sud,
- pravo je retratat, a ne upast u blud. -
- Vernut se ne bi trud, opet se skupiše
- vidit svidokov ćud ki ju osvadiše.
- Danila činiše da sede posrid njih
- ter mu govoriše tad starišine svih:
- Sedi ter sud ovih dajemo čast tebi
- kladuć te više svih, Bog te obra sebi;
- taj bo razum ne bi vidil se od tih lit
- on ki je na nebi da s tobom ne bi bit.
- On ki je stvoril svit i ki zna dila svih,
- tko je prav, tko kriv mnit, hoće da sudiš tih. -
- Reče jim: Dviju sih razlučit imate,
- da sud pravad bož[j]ih od mene slišate;
- tere da poznate ča starci lagaše
- kada jur uznate ku misal imaše. -
- Pokol jure staše razdruženi taj dva,
- kako on veljaše, jednoga k sebi zva.
- Reče mu: Starost tva u zlo se stučila,
- platit će dila sva ka je zlo slučila;
- krivih je pustila nepravo sudeći,
- pravih osudila zakon ne uzdaržeći.
- Gospodin veleći: brezgrišna ne ubij,
- pravdena videći, smarti mu ne zadij.
- Reci mi sada gdi jesi vidio nju
- i s onim mladcem ki k njoj dojde tada tu.
- Rec mi: pod voćku ku stavši se ljubiše,
- pokol ti stvar taku reče da činiše. -
- On reče: Zapriše vertlu vrat zaporom,
- a paka sidiše pod gorskim javorom. -
- Ostrim odgovorom Danil ga opsova
- da takim potvorom taku laž ukova,
- govore: Laž ova, haj starče nečisti,
- k tomu se osnova da tebe posvisti;
- na glavi t' će sisti i g zemlji te pribit,
- tako t' će prisisti da će te pogubit,
- meč će te raskusit suda nebeskoga
- jere ti osudit smio si pravoga. -
- Odpeljav parvoga, Agaba po ime11,
- zva k sebi drugoga ki staše sa svime.
- Reče mu: O sime Kajina, ne Jude,
- pritisnu te brime tvoje volje hude;
- pameti si lude, prihini te lipost,
- tko bo se ne bljude, pasti će se niz most.
- Smami ti put i kost tva mahnita želja
- ter manenu starost do jame dopelja.
- Bludom vazda melja himba vaju tere
- priteć u strah pelja izraelske hćere;
- one se k vam stere, s vami govorahu,
- za vami se vere, hoteć se topljahu.
- Smarti se bojahu, a ne Bogu zgrišit,
- zato t' ne hajahu zakona ugrišit;
- da život razdrišit Hel[k]ije hći voli
- ner zakon ulišit: verna biše toli.
- Sadjere ni koli stvar inu počitat,
- tuj mi rec pri stoli ča te budem pitat:
- Kada se vi sticat počeste k njoj poni,
- pod kim stablom ticat jaše se tad oni? -
- On usta odkloni i reče visoko:
- Pod borom ki kloni sincom u široko. -
- Haj, haj, ali toko smiste lagati vi -
- reče Danil - koko poganin sminan ni?
- Da Bog, ki svaka vi, s nebes posla doli
- an'jela, tebe ki prisiče napoli. -
- Vidiv svi okoli da su svidočtva tih
- raztučita toli, poznaše himbe njih;
- poznaše da oni svih lažom ugnaše u blud,
- ubit Suzanu kih odlučil biše sud.
- Prokleše starac ćud kino su lagali
- ter dati pravim trud s himbom su napali;
- pak su se ustali k nebu ruke dvižuć
- i veli i mali Bogu zahvaljujuć.
- Jer ki, njega čtujuć, u nj ufan'je stavlja,
- on njega milujuć nigdar ne ostavlja.
- Sveto pismo pravlja: ki ufati bude
- u Bogu, opravlja smućen da ne bude;
- koga li dobude hudih dili napast,
- Bog ti ga zabude, uzletav hoće past,
- ojme, tere dopast paklenih djavljih ruk,
- nigdar od njih odpast, jure se k njim zavuk.
- Tako ti ovi puk, tako t' svi govore,
- metaše u klobuk da sudom pritvore;
- pritvoriv, da stvore tim dvima smart pravo,
- ki htihu da umore Suzanu nepravo.
- O božja opravo, moć tvoj[e] istine
- ča brani, jest zdravo, ča ne brani, gine.
- U tebi ni hine. Oni se ne ganu
- ki volju tvu čine, u tebi t' ostanu;
- ovim ti ne svanu ki se ne bojaše
- da protiva stanu istini ku znaše.
- Inih ti savezaše opako rukami
- tere jih pognaše bijući nogami;
- saržbe vekši plami žežiše bo puka
- ner oganj u slami unićen kad buka.
- Zato njega ruka toli ljuta biše,
- jer od srama skuka da dva svih hiniše;
- da dva starca smiše svim pukom voditi,
- lažuć kuda htiše krivo svidočiti.
- Svi poni hititi da jih peljaju van
- jaše ter hoditi, pustiv za sobom stan.
- Grih njih svim biše znan, svi ti jih psovahu,
- u pleća, u parsi dlan, naprid jih tiskahu;
- a oni hojahu poniknuvši nici
- jere se sramljahu dvignut gori lici.
- Tako razbojnici oni dva gredihu
- židovski vojnici kada jih vedihu,
- kih obisit htihu goneć iz grada van,
- svećali toj bihu, Isusa obistran.
- Smart njih bi tacih ran, inacih oviju,
- kih izved oni dan, ubiše obiju
- smlativši jim šiju stinami hitaje,
- dokla jih ubiju, nigdir ne pristaje.
- Oni se zibaje, malo se vartiše,
- udorce primaje, pak sobom udriše:
- tako t' umoriše obiju. Konac taj
- laže njih imiše: to t' kažu pisma saj.
- A ti ki čteš, ne daj da tobom oblada
- volja nika takaj ka panjke naklada
- ter druzih razklada i psuje i hudi,
- ništar ne otklada da komu naudi. -
- Boj se božjih sudi, takih Bog ubija,
- čuj se lažnih ćudi, laža zlo navija.
- A toj ti napija laž Jeci, cića ke
- gubav se zavija, kako se u knjigah čte.
- Nitkor hudobe s te neće dobro imit,
- svi se hine ki mne da jim će laž probit.
- Poni se uklonit svaki laže nastoj
- i na pamet imit12 da je hći djavlja toj.
- Istine ne ohoj, Bog se tim naziva,
- s istinom vazda stoj13; tko u njoj pribiva,
- u Bogu počiva i Bog počiva u njem,
- Bog ga ne zabiva pomagajuć u svem,
- kako Suzanu prem, ku hudi hoteći
- ubit, bijući bi[č]em, on ote braneći,
- dostojno, videći da nju biše branit,
- kano, ne cineći život ni glas shranit,
- voljaše se stravit vašćinim zgubljen'jem
- ner dušu udavit skrovitim zgrišen'jem;
- voljaše s naujen'je[m] zla glasa umriti
- nere s nepočten'je[m] otajnim živiti.
- Ku toko hvaliti starih mogu slova,
- hvaleć govoriti da je kako ova?
- Ni bila takova ni Penelope, ka
- verno vrimenova dokla muža ščeka.
- Ni kano ne čeka Alcesta obrati,
- da muž živ počeka, sama smart prijati.
- Ni kano ostati, kad muža izgubi,
- ne hti, da skončati s' žeravom u zubi.
- Ni kano zagubi i čini zaklati
- ki ju silom ljubi, vernost hteć skazati.
- Časti dostojati Sulpicija ne bi
- mogla, ku imati dostojna ova bi;
- istina premda bi da Rim u vrime nje
- iznašal nika bi počten'ja [još] od nje.
- Da toj počten'je te, nevoljom skušeno,
- ni bilo kako se, ni tako strušeno.
- Dilo uzvišeno Lukrecije onoj
- bilo bi sniženo da se priloži ovoj.
- Prista ona u toj, zgrišit a ne zgubit
- počten glas, i zatoj sama se hti ubit.
- Suzana zagrubit Bogu ne htijaše,
- zato ni glas zgubit, ni život hajaše.
- Toj se pristojaše njoj ka veće Boga
- ner sebe ljubljaše. - Takoj ljub'mo toga,
- ljub'mo ga samoga nada svim, ne hteći
- cić straha nikoga zgrišit zlo čineći.
- Takovu videći Suzanu, svi staše,
- ter se veseleći, Bogu hvalu daše;
- pak se popeljaše opet na oni stan
- tere se čtovaše vino lijuć u žban.
- Ki bi ki ne bi pjan, kunfete nesihu
- u pehare na dlan k onim ki sidihu.
- Jedan tih ki pihu žmul k ustom potoči;
- lakat mu zabihu, žmul iz ruk iskoči
- ter zveknu o ploči, vino zali usta
- i lica i oči, meu svimi smih usta.
- Joakin gori sta14 i tim ki se čtiše
- zahvali svim dosta da pravdu činiše.
- Odtada nosiše počten'ja velika
- Danilu, ki biše razuma tolika
- svi stari kolika tad ne mogoše bit,
- a on mladolika lita počan nosit.
- Toj bi kad poče imit babilonsko misto
- Perses kralj ter živit Astijaga na misto.
- Ne ostaje ništo počitat od toga
- nere tako listo da slavimo Boga,
- pravda i sud koga pravih obarova,
- a smartju krivoga dostojnom darova;
- a nam pisma ova da milost složiti,
- u kih čast takova Suzani će biti
- daju će hvaliti neviste, hoteći
- počten'je imiti nje stope slideći.
- Toj more brodeći, s fortunom jadrismo,
- more nas kropeći, jadru skut unismo;
- i Boga molismo da bi pomogal nam,
- i njega vidismo greduć po vodi k nam.
- Tada strah nam odnam, vali se sravnaše,
- vitar veće ne dam; Bog bo toj veljaše.
- Svak se veseljaše, tiho se vezosmo,
- kraj se zelenjaše, u porat dojdosmo.
- Pokol tuj sedosmo, otuje ne idimo,
- zdravi se svedosmo, jure počinimo.
- Samo pomenimo mužaticam ženam
- tere jim recimo: Oto Bog kaže nam
- koli draguje sam onih ke počten'je
- uzdarže i veru nam u čisto življen'je.
- Ne pad u zgrišen'je prezzakon'ja huda,
- ne imaj mišljen'je, ženo, svita luda;
- bolizni i truda Bog te će slobodit
- ako, bižeć bluda, pravo budeš hodit.
- Neće te dat pobit zlorikim jazikom
- ni pustit ulovit laže himbom nikom;
- milostju razlikom hoće te napunit
- i častju velikom blaženstva ukrunit.
- Jošće ću ponudit mladoga ki želi
- sam sebi naprudit spuniv ča Bog veli.
- Zakon bo na[m] veli da tko žene ine
- ner svoje poželi, jer tim grih[om] gine.
- Ne stoj gdi počine, ne gljedaj kud hodi,
- ne sliš ča začinje, ni ke riči svodi.
- I gdi tance vodi, daleč se ukloni,
- i kad mimo hodi, oči s nje odkloni.
- Vazda se zakloni od ženske općine,
- na svit se nasloni u komno ni hine.
- Jer ako vrućine od ženske liposti
- starcem, kim karv sti[n]e, zahode u kosti,
- kako će mladosti, ko[n] ognja hteć sidit,
- vruće same dosti, vrućinu ne imit?
- Kako će sigur bit koga mladost vari,
- ako bludom gorit mogli su i stari?
- Pisan ma sih stvari kanat na stol pridaj
- od božjih oltari i rec: O Bože, taj
- prijat tvojih dari pisma se dostojaj,
- ki vladaš sve stvari, privedi nas u raj.
- Amen