Razgovor ugodni/Pisma četvrta vojvode Janka i Ivana Kapistrana

← Pisma druga vojvode Janka.

Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma četvrta vojvode Janka i s. Ivana Kapistrana... autor: Andrija Kačić Miošić

Pjesma od uzetja carigradskoga →

Pisma četvrta vojvode Janka i s. Ivana Kapistrana, kako razbiše cara Memeda, sina Muratova, pod Biogradom na 1456.

  Divan čini Otmanović care,
po imenu Memede sultane,
u bijelu gradu Carigradu,
koga biše skoro osvojio.

  Gospodu je na divan sazvao,
sve po izbor paše i kadije:
Useina, velikog vezira,
mufti-odžu i janjčar-agu.

  Car se šeta uz divan niz divan,
a gospoda podviv ruke stahu.
Svitlu krunu k vedru nebu baca
ter se care s krunom razgovara:

  “Vira moja, svitla kruno moja,
oli ću te brzo izgubiti
oli carstvo moje raširiti,
što mi babo nije raširio.“

  Još se svojom sabljom razgovara:
„Ova sablja osvoji Carigrad
i pogubi grčkoga cesara,
od istočni strana gospodara.

  Osvojiće i Bosnu ponosnu,
više Bosne ravnu Ungariju,
Dalmaciju do sinjega mora,
Italiju do Rima biloga.

  Osvetiću starca babu moga,
po imenu Murata silnoga,
koji biše Biograd obsio,
ali njega uzeti ne može,

  nego svoju svu izgubi vojsku
ter sramotan u Jedrenu dođe.
Da bi mene rodila Vlahinja,
a ne mlada kaduna Turkinja,

  ako sada ne pogubim Janka,
koji moga potira babajka
i isiče janjičare Turke
pod bijelim Biogradom gradom.“

  Još je Memed tiho besidio:
„Na noge se, paše i kadije,
brzo silnu vojsku sakupite,
mlade pišce i brze konjike:

  šeset iljad moji janjičara,
a toliko i veće sejmena,
četrdeset taneni galija,
sto i trijest tanki ormanica.

  Otićemo uz Dunaj vodicu
do bijela grada Biograda,
brzo ćemo osvetiti njega
i svu ravnu zemlju Ungariju.“

  Kada paše njega razumiše,
silnu vojsku brzo sakupiše,
ter odoše k ravnoj Ungariji
i prid njima Memed ponositi.

  Al je malo vrime postajalo,
glas dopade kralju ungarskomu,
po imenu mladu Vladislavu,
u Požunu skoro okrunjenu:

  “Zlo ga, kralju, igra zaigrao
i na glavu krunu postavio!
Eto na te Memed, care silni,
nit ćeš uteć ni odniti glave.“

  Kralj Vladislav mlado dite biše,
vojevati jošter ne znadiše,
nego moli vojevodu Janka,
da kraljuje i za nj bojak bije.

  Još Vladislav Janku besiđaše:
„Kaži pravo, desno krilo moje!
Smidemo li cara dočekati,
dočekati i š njim bojak biti?“

  Veli njemu Sibinjanin Janko:
„Ovde ima fratar franceškane,
po imenu Ivo Kapistrane,
koji čini čudesa velika.

  On će tebe svitovati lipo,
možemo li s Turcim bojak biti.“
Kad je kralju riči razumio,
Ivanu je tiho besidio:

  “Slugo Božja Ivo Kapistrane,
kaži pravo, tako bio zdravo!
Smidemo li cara dočekati
i na njega skladno udariti?“

  Ali mu je svetac besidio:
„Ne brini se, svitla kruno moja,
ja ću poći s Turcim bojak biti,
za Isusa moju krv proliti.

  Janko ima dvajest iljad' vojske,
malo manje ja ću sakupiti,
križ Isusov na nje postaviti,
zvati će se od sada Madžari
Božja vojska imenom križari.“

  To govori, na noge se skače
ter otiđe priko Ungarije,
mnogo iljad' sakupi junaka,
sve pobana i mladi težaka.

  Sastade se s vojvodom Jankom
ter je njemu tiho besidio:
„Potribno je, Sibinjanin Janko,
da načinjaš od boja đemije,

  brze šajke, tanene galije,
koje mogu s Turcim bojak biti
na Dunaju, studenoj vodici,
blizu bila grada Biograda,

  jer će Dunaj vodu zapričiti
turske šajke, tanene galije,
ter će nami pute zatvoriti,
da ne damo pomoć Biogradu.

  Zavešćemo niz Dunaj vodicu,
razbićemo turske ormanice
i daćemo pomoć Biogradu
na sramotu cara silenoga.“

  Kad je njega Janko razumio,
Ivana je lipo poslušao.
Od Budima šajke dojedriše,
iznova se mnoge sagradiše:

  sto i šeset mali i veliki,
koje mogu s Turcim bojak biti,
među njima Jankova đemija,
strahovita kano sultanija.

  Maleno je vrime postajalo,
glas dopade vojevodi Janku:
„Đenerale od vojske ungarske,
turska vojska pod Biograd dođe!

  Obside ga sa četiri strane:
od Istoka Turci janjičari,
od zapada crni Arnauti,
od Dunaja tanene galije,
a od Save ohole balije.

  Dunaj vodu šajke zatvoriše,
verugam se teškim izvezaše,
Biograd je u nevolji teškoj,
ne može mu dobra pomoć doći.“

  Kad je Janko glase razumio,
ormanice biše oružao:
na nje meće ognjene topove
i oružje, što je od potribe.

  Sveti Ive slavnu misu reče,
kad je reče, na kolina kleče:
blagosivlje vojevodu Janka
i njegovu sablju madžarkinju.

  Pak se skače na noge vitežke,
uze barjak u desnicu ruku,
na barjaku ime Isusovo,
ter prid vojskom g Biogradu pođe.

  Zavezoše šajke ormanice,
a niz Dunaj, vodicu studenu,
i prid njima vojevoda Janko
u velikoj od boja đemiji.

  Kada li se blizu sastadoše
bojne šajke turske i ungarske,
potrese se Dunaj, voda ladna,
od onizih bojnih lumbarada.

  Evo, brate, boja žestokoga,
na Dunaju ognja paklenoga!
Stoji jauk ranjeni delija,
lomljavina taneni galija.

  A kad li se lipo sastadoše
ormanice turske i ungarske,
ne pucaju puške ni topovi,
već zvekeću sablje i kadare.

  Sikoše se po bijela danka
na Dunaju dvi ognjene vojske;
Dunaj ladni vas krvav bijaše,
u njega se krvca salivaše.

  Biše Janku srića pristupila,
jer potopi dvadeset galija
i osvoji mnogo ormanica,
dvajest iljad' pogubi Turaka.

  Dok se Janko s Turcim prigonjaše,
sveti Ivo na kolinim kleči,
k vedru nebu ruke uzdizaše
ter za Janka moli brez pristanka.

  Moli Ivo i domoli Boga:
razbi Janko na Dunaju Turke,
zdravo dođe u Biograd s vojskom
na sramotu cara silenoga.

  Kad to vidi Otmanović care,
poče biti s topovim Biograd,
vas se bili grade tresijaše
od topova turski i ungarski.

  A kada li probiše bedene
i široke laze otvoriše,
prokušaše sriću od mejdana,
udariše Turci sa svih strana.

  Dočeka ji na oružju Janko,
Turke siče nemilo i jako:
koliko ji na grad udaraše,
on'liko ji strmoglav padaše.

  Ali Turci nigda ne pristaju,
juriš čine, lagum podkopaju,
teško oni viču i alaču,
listve nose, na bedene skaču.

  Kano soko Janko prilićaše
ter po poli Turke prisicaše;
bedeni su s glavam okićeni
i svi s truskom krvlju poliveni.

  Te žalosti car Memed gledaše,
bradu guli, suze prolivaše;
kruto ječi, jedva izgovara,
s janjičarim ter se razgovara:

  “Dica moja, Turci janjičari,
sve uzdanje cara čestitoga!
Kako sjutra zorica zabili,
na Biograd snažno udarite.

  Ako nami Bog i srića dade,
ter Biograd sjutra osvojite,
isicite malo i veliko,
a Janka mi živa ufatite

  i papaza fra Ivana fratra:
mučiću ji godinu danaka,
jer su meni puno dodijali
i svu rusu bradu ogulili.“

  Kada li je zora zabilila,
sa svih strana udariše Turci:
prisloniše skale uz bedene,
z golim sabljam skaču na zidove.

  Mili Bože, tuge i žalosti!
Da je komu pogledati bilo
di se brani malo i veliko,
slipo, romo, staro i bolesno!

  Janka niko poznat ne mogaše,
vas u krvi ogreznuo biše,
bihu mu se umorile ruke
prisicajuć janjičare Turke.

  Ali ko će sili odoliti,
ko l' isići svu vojsku carevu!
Prve šance Turci osvojiše
ter barjake na nje postaviše.

  Na zidove druge udariše,
na silu ji, pobre, osvojiše,
mrtvi Turci za skale služahu,
u grad živi priko njih skakahu.

  Cvili Janko kano zmija ljuta:
„Pogibosmo, Ivo Kapistrane!“
Lipo ga je svetac slobodio:
„Ne plaši se, đenerale Janko!

  Branimo se do mrkloga mraka,
pak ćeš vidit čudo od Turaka!
Kako žarko opočine sunce,
zažećemo bakovite junce.“

  Kad li poče misu govoriti,
za građane Bogu uzdisati,
zgodiše se velika čudesa:
leti strila ozgar od nebesa,

  na otar je prid Ivana pala.
Lipa dara, našem Bogu fala!
Sveti Ive uze je u ruke,
na njoj štije: „Dobićete Turke“.

  Ovo pismo svi građani štiše
ter jedino Bogu zafališe.
Sablje oštre, gorke suze taru,
jao sada Osmanović caru!

  Kako žarko opočinu sunce,
sve se skoči, malo i veliko,
nose grede, daske opakljene,
sijeno, slamu, goru svakojaku.

  Užegoše, na Turke baciše,
vojnici ji straga zatekoše:
koji Turčin od vatre bižaše,
on od sablje uteć ne mogaše:

  koji, pobre, od sablje bižahu,
oni živi u vatru skakahu.
Sve izgori, niko ne uteče,
kano miši izgorili ječe.

  posli toga juriš učiniše
na topčije i na kumbardžije
ter oteše carevo oružje,
ognjenite šibe i lumbarde.

  Sjajni misec pomrčao biše
od crnoga praha i olova.
Što god Turak' oko grada biše,
sve Ungarci pod mač okrenuše.

  Kada li je danak osvanuo,
govorio Ive Kapistrane:
„Ko je godir srca junaškoga,
neka sada nasliduje mene!

  Dunaj ćemo vodu pribroditi
i na carev dundar udariti.“
To je čuo vojevoda Janko
ter je svojoj govorio vojsci:

  “Ko se nađe od sve vojske moje,
da pribrodi Dunaj, vodu ladnu,
i udari jurišem na Turke,
mojom sabljom odsiću mu glavu.

  Zadosta je našega junaštva,
koje noćas jesmo učinili;
neka Turci s mirom doma iđu,
ne dajimo sriću za nesriću!“

  Sva je vojska Janka poslušala,
ali ne kti Ivan Kapistrane
ni njegovi križari junaci,
nego Dunaj vodu pribrodiše.

  Pet iljada, ni manje ni više,
svega glasa „Jezus!“ zavikaše
ter udriše jedino na Turke,
na vas tabor cara silenoga.

  Za šest uri s Turcim bojak biše,
od praha se ništa ne viđaše,
od topova ništa ne čujaše:
Turci zovu sveca Muhameda,
a krstjani ime Isusovo.

  Ali ko će z Bogom bojak biti,
ko l' Božiju vojsku pridobiti?
Pobigoše Turci janjičari,
al ji siku Božiji križari.

  Oteše jim aznu i zairu
čadorove i alaj-barjake,
sve oružje, ognjene topove,
tambalase, bubnje i svirale.

  Tu gospoda mnoga izgiboše,
sve po izbor age i spahije,
mlađan vezir s agom janjičarskim,
ine vojske ni broja se ne zna.

  Al uteče Memed, care silni,
uđe ranjen, vesela mu majka!
Ovo uvik nek se pripovida,
kako Ivan Turke pridobiva!