Planine/Kapitul 24

Planine — Kapitul 24
autor: Petar Zoranić

Vidinje Divnića s Hijeronimom i s Jistinom

Eto se pak nebo otvori, i otole bil oblak kako od čista bumbaka u priliku od pristola ispusti se, a na njem u sridi vila jedna, sva u čisto bilu tako jasnjaše, da oko moje stanovito u nju ne mogaše pozriti, da pravo kako človik, ki u sunce gleda, i ča već razgleda, tuko već zasnićen ostane, tako ja stah. Zato oči na nje desnu stran obratih i vidih stara muža i počtenja i časti dostojna, i u obličje ga pozriv poznah da to biše ona našega jazika pačelj krstjanske vire stanovita klonda Hijeronim toko slovuć i počtovan na sviti; a s druge drugi muž staše koga, kako razgledah, poznah da to on dobri i poštovani i dostojni pastir biše komu se god žrćaše. I k njemu pristupiv za zagrlit ga gdi se gospoda zagrljuju, i trikrat rukami obujam ništar ne zauhitih.

Tad on tiho kleče: - Čist duh san ja, a ono ča ti zauhiti mnî u grobu tom jest. Davori, davori, Petre moj, ča milost milostivo prijatu u tašćine tratiš? Ča se ne protrizniš? Ne znaš li da ti je umriti i svega toga bogu pravomu sucu odvit dati? Zač jedan kip (mogu reć) smrdećiv ženčice jedne s tolikimi hitrijami, meštrijom i načinom siloval si se naresiti i proslaviti? Evo sam ja pri jistini, a ti na laži jesi, kako vi svitovni u priči rečete.

Nemoj u svidočastvu vile ove lagati ni hitrijom naperene riči jistini podobne govoriti. - Prid takovom vilom od takova muža ukoren se videći ja od onoga, ča mnjah da mi kriposno dilo biše, lica mi se rumenim sramom pokriše; dali postavši tako odgovorih: - Poštovani gospodine oče, ča godir reći oću, vila ta hoću da mi svidok bude, jer ona dobro izvod od misli moje zna: ne putovah na planine, ne pisah, ne peh za ženčice jedne svitovne ljubav, budi da se svitovnim tako vidi; i ujisto ne slidim ljubeći Martu ali Liju da Rakel i Mariju, i ne resim kip ljubovce moje da činju kako prijatelj človik koga prijatelj u tamnici bude, a, kako običaj jest, tamnice sve smrdećive jesu, prijatelj razlikih cvitov i zeljaj mirisnih otrca i nastrka tamnicu, ne za nju naresiti da za prijatelja pokripiti; tako ja ne telesne lipote i gizde hvalim i čtuju da duhovne kriposti slavim i poklanjam.

- Nu, nu - nasmihnuv se odgovori mi - ne rekoh li ti ja da mi riči ne naperuješ? Nastoj jinako, pišuć i pojuć plati ča do sad mogu reć bludeći pisal jesi. Znam da najteže človik sam sebe iskusi i pozna, i znam da oto prem u osam lit po dviju križih jesi, a kako primudri Salamun govori da je vele teško pačeli neuzmožno znati put orla leteći, put zmije po škrili plazeći, put človika u najprvoj mladosti u koj ti jesi sada, jer ta doba vika nemore da ne zanese človika u kugodi nepodopšćinu. - Ja tada oslobojen s njim rekoh: - Prava rič odgovora nima, reče se; zato neću ričem svišćenim tvoje milosti odgovoriti, da ovo samo sad obitam i dim da misal mâ jinakovo perje napravlja za stril ku sad misli udilati, naperiti; i tvoje otačastvo molju da tvoga toga druga blaženoga uzmoliš i Augustina, tvoga prijatelja, da mi pomogu stril moju naperiti, jer prez pomoći njihove sumnju da ne bi pravo litala ako me od tega toga napor od rati ali nagla smrt ne odvrati: ujisto ako me sobošćina ne hina, jinake pisni peti hoću i od ljubavi jine i more biti vili toj ugodne da budu.

- Nigdar - odgovori - dobri bogo pravedne ćudi ne zapusti da vazda usliša. I tebi će ufaj se, vik dug posuditi, a ratni napor prikositi ako me vidinja ne hine. Nut gori pozri! Eno trikrunja božja ptica oral s zmajem misecem okrunjenim zaratili su se, eno Mihovil u pomoć orla jur kreljut jedan zmaju otkrenul je i ostali kip skončati hoće. Uzdaj se zato s utišenom pametju; pripravi sebi blago kô ti tarac strti ne more ni lupež ukresti, i tom slavu vičnju i korisnu dobudeš. A jinako čineći bit ćeš od onih od kih Paval Trublja reče: vazda se učeći, a nigdar na mudrost istine dohodeći. Učini; kako si jednim duhom tašće bludil, sad pobožastvom hodi, jer se jednim duhom vruć smok omlači i studene ruke oteple. - I to rekši, oblak se podvignu i Istinu i njih u magnutje na nebo zanese. Ja protrizniv se, riči, naukom i vidinjem pokripljen, sedmi dan u bašćini počinuh.

Svrha
Majus incepit, September perfecit
istorice et allegorice ^[1]
1536

^ "Svibanj je započeo, a rujan dovršio, u povijesnom i alegorijskom smislu."