Planine/Kapitul 20

Planine — Kapitul 20
autor: Petar Zoranić

Perivoj od Slave i u njem vile: Latinka, Grkinja, Kaldejka i Hrvatica

I ne vele spavši, vidi mi se da mej mnogom čeljadju u široku polju blujah, a pak jednom stazom sam se uputih; i ne vele hodivši stazu izgubih, i jino neg ako kigodi zlamen od privraćena kamika vijaše se i da tud hojeno biše poznavaše se; i nikuko hodivši nakraj jednoga potoka najdoh se, prik koga ni mosta ni plavi, ka bi pribrodila, ne vidih. Tad za naprid minuti sam samacat, kud mi se veće melko ali plitko vidi ugazih.

I budi da ne vele dumboko biše misto, prik koga gažah, dali voda vele brža biše, i ja šebećući se posrnih, dali napokom na drugi kraj dogazih; kim pake uz brdo jedno nemalo strmenito uputih se meu razliko dubje po naravi simo-tamo usajeno, po kom dubju mej listjem i razlikozlamenim procvatom i narehom voća ptičice žuberahu. I na vrh aliti na konac vrha došad, jedan perivoj tolike lipote i uzvršenja vidih, da pomislih, i jinako biti ne mogaše, neg da to zemaljski raj biše. Ta dake perivoj okolo vrha vas obal biše, a okruževaše ga rika jedna potokom tekući. I budi da ne samo jedan put k njemu biše, ništar manje poznah da hojenim drumom prošal ne bih, jer k rici došad dojdoh kadi strmenit brig iz vanjske i nutarnje strane biše. Kako jest mej visocimi gorami od brze vode prohod, a mosta ne budući, iz vanjske strane stah zamišljen i pečalan kako bih na drugu stran prošal, jer vele velik skok za moju snagu i vrst biše a pregaziti ne mogaše se, i samo pozrivši doli vas utrnuh. Uto vas misalju već neg kipom trudan stah. Eto ona dvorna vila, ka me u početak puta ovoga prik morske pučine na zlati jabuci prenese, i sad pojam me na drugu stran stavi i pak iščeznu. Kraj perivoja tada najdoh se ki vas okolo u priliku od zida zelenim busom okružen biše; četvera vrata na četire strane jimaše, okol kih klonde četire od busa hitro pristrigane na kih uzgor od jedne na drugu luk prostrt kako šator nad ulazom činjahu. Po kih vratih jedva ulizoh i vidih stabla od dubov nezmerne visine i lipote. Biše prva vrsta u okoliš od zelenih javorov s bilim procvatom, a druga vrsta mrtovnic s bilim procvatom tokoje, treta vrsta još vlavoliste masline bilo cvateći s načinom kaštrene vijaše se; cedrov s cvitom i svake vrste voćem vrsta biše četvrta; palme peta vrsta slatkim voćem biše; šesta ančipresov vrsta skupim listjem i granami okruženo staše, a sedma vrsta vitih i visocih jel vrsta narejena k nebu dvizaše se. Svim dubom tim stabla vazda zeleni brestran zagrljevaše. Vijahu se pak mirisna zelja i cviti u narednih mistih položena: tuj rusmarinov vijaše u razlike stvore umitelnom rukom stvoreni, niki u pehari, a niki u plavi jidreći, niki u lave, niki u zmaje i jine razlike stvore, kako oni ki to činiše u volju želja donašaše; vijaše mirisne mažurane hitrom meštrijom u čudna okrugla na midenih žicah izvojene; posvećena ižopa grmke s ljubvenim cvitkom mnogo tuj biše; umiljenih ljubičic malne po svem perivoju biše: rumene i bile ružice u svojih mislih cvatihu; bilih, rumenih, plavih, žutih, modrih i svakih jinih cvitov biše pak na zeleni i drobni travici sredno svud viditi. A tko bi zadovoljno mogal izreći dubja, zelja i cvitja ka tu bihu? Prem tako kako u primalitji po svih tržancah razlučno pobrojiti cvitja i bilja mogal bi po granah od dubja zelena i grmju od cvitja procvala. Sa svih stran čujaše ptičice žubereći: tuj bile golubičice gukajući, a tuj grličice takoje, ovde slavića na svaka tužeći se, pri njem pronju srdito pribirajući, tamo petelina brčući, simo kolandre pripivajući, onamo gardeliće žubereći, a onde modrokosa slatko romoreći s razlikimi jinimi, ke - za ne zaduževati se - reći se ne pristoje. Na sridu perivoja došad vidih dub jedan raskošan i visok, listja jedne strane zelena, a druge strane zlaćena, a voće na njem kako bile i rumene jabuke i mirisne.

Pod dubom voda jedna visoko kuželj mećući iz pehara od dragoga kamika svitložuta umitelno i prihitro izdilana u jednu poda se i okol se skaljenicu oblu od zelena dragoga kamena raskošu obilo metaše; ka škaljenica pake od sedam devojak od čista zlata slitih podržana biše, i svaka cicami vodu po perivoju pušćaše, i razlike potočce voda čineći sva dubja, bilja i cvitja po perivoju zalivaše.

U sinci od duba vile mnoge okolo vode sijahu i u krilu jabuke iz duba po razlikih rukah trgane razgledajući u nje se gizdahu. I tuj jedna, koj napri u krilo se nadazrih, vidih da joj na prsih pismo zlatih slov dijaše Latinka, i u nje mnoge i mnoge jabuke dvojega jazika male i velike bihu, a na svakoj jime onih ki jih utrgali bihu. Druga vila starija biše tuj s jimenom Grkinja, razlike mirisne jabuke razbiraše; još jedna od svih starija vila, Kaldejka pismo dijaše, i ona jabuke gledajući gizdaše se, akoprem davno utrgane, dali još lipe i mirisne bihu. Poznah pak vilu mladjahnu jednu s malo jabukami u krilcu koj pismo jimenom Hrvatica govoraše i kako tužbenu steći i nič malo jabučic razgledaše. Poznah u krilu nje jabuku na koj jime biše Petar Zoranić, a uz jime Ljubveni lov i Vilnica dijaše pismo; i na toj prem jabuci prem počela pisati biše Planine.

Vas ja tad zasnićen ostah i začujen jime moje tuj vidiv; i u tom zasnićenju kako vesel i radostan ostah! Uto vila oči iz krila podvignuv i u me pozriv uzdahnuvši reče: Aj, Zorane moj, zač tako naporno još trpku i nezrilu jabuku utrgnuti nastoja? - Tad meni krv u lica udriv i sramežljiv tako umiljeno rekoh: - Ljubvenih zlatopernih strili udorac i mladosti naporstvo, vilo, pisati i peti čini me; i stanovito znaj da veće neg reći umim sraman i začujen stojim ugledav i jime moje tote, jer budi da čagodir pisal ali pel jesam ne zato da slavu s toga izlovim, jer slabost razuma moga i neumitelstvo svoje saznaju, ma samo za onoj ka to uzročaše, i s tim bol srca moga iskazati, budi da ni jednoga ni drugoga jedan najmanjši dil izreći nis mogal. Molim te sad, rači mi istumačiti, ako se more, ča podopšćine u otajnu od stvari tih iskažuju. - Tad ona dvorna tako kleče: - Ovi perivoj jest vičnjoj Slavi posvećen, u kom, kako vidiš, sva dubja, bilja i cvitja vazda zelena s procvatom vičnje primalitje uzdrže.Dub oni na sridi jest od simena i ploda duba onoga od koga najprvi otac okusiv svim ostalim poslidnjim ostavi želju okusiti ga; i ta dub jest od razbora zvan, jer voća njegova okusiv, ča je dobro i zlo znamo. Jabuke ke na krilih od vil vidiš, znam da znaš da sloge i pisma od pisac rečena iskažuju: nut Latinki kolike i kako lipe jabuke u krilu jesu i udilj pribivaju; budi da onim dvim druzim sad ne pribiva, dali vidiš da mnoge od pri utrgane jesu; a meni - (ah, nepomnjo i nehaju jazika hrvackoga!), evo ove same za nevolju pribiram i razgledam, i tebi, budi da na nezrili i trpki jabuci prî roka utrgani, zahvaljam za sasvima dramatna se ne ozvati.

Znam da Hrvat mojih ne jedan ali dva, da mnozi mudri i naučeni jesu ki sebe i jazik svoj zadovoljno pohvaliti, proslaviti i naresiti umili bi, da vidi mi se da se manom pačeli sobom sramuju i stide. I prem ako ki poje ali piše, u jini tuj jazik piše i poje; da jino ni, znaj, neg nepomnja od kriposti. Tako pak malovridnost u narav se stvori, i jedan drugoga gledajući svi praznuju i tašćine. - To ona gnivna govoraše. Tad ja s pripravnim odgovorom na jaziku za odgovoriti njoj, eto čuh zuk trublje jedne mnogo zučne i slatke, i sliših od zlatih, srebrnih, midenih i jinih zvonac zuk; i uzgor pozrivši vidih gdi nad dubom zlatolisnim vila jedna s krunom od dragih kamikov na glavi a s kreljuti na plećih sve svitlih paunjih perov; a na njoj dvoj opas: jedan svitla nada zvonac naperen, drugi vas zlat i pripisan, zvonci tokoje pokupičen; u livoj ruci srebrnu daleč zučnu trublju, a drugoj palme granicu s pozlaćenim listjem držaše; i nad dub došad lepećući i trubeći i zvonci zučeći vas perivoj radosno i željno zagluši. Tad vile ugledav ju priležno i dvorno pokloniše se, a ja njih vidiv tolikoje poklonih se. Tad Hrvatica reče mi: - Ovo je svudzučna Slava! - I hoteći ja već opitati ju, san mi otide.