Razgovor ugodni/Osvajanje Kule

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — [116] Pisma kako ... osvojiše kulu od Norina.
autor: Andrija Kačić Miošić

Slidi pisma kako knez Nikola Vladimirović, Toma Kusturić, Jakov Zmijarević, Cvitan Bilas i Grgur Damić osvojiše kulu od Norina. uredi

Izvađena iz dukale koju tada njima dade privedri princip Marko Antonio Justiniano 1685.

Da je komu poslušati bilo,
što govori Korner đenerale
na divanu u Splitu bilomu
u početku rata od Morije:

”Evo ima dvi godine dana,
da vojujem i da bojak bijem:
gradove sam mnoge osvojio
i carevu zemlju porobio,

al' mi osta kula od Norina,
kojoj nejma slike ni prilike
u svoj zemlji cara silenoga,
ni našega dužda mletačkoga.

Koji bi je junak osvojio,
mrtvu bi mu plaću izvadio
i dukale od svetoga Marka,
svitlu perlu, medalje od zlata.”

To je čuo Vladmirović kneže,
po imenu Nikola viteže,
pak se skače na noge junačke
ter izbire najbolje vojnike:

od Jezera Tomu Kusturića
i Jakova još Zmijarevića,
od Lavčanja Bilasa Cvitana,
od Baćine Damića Grgura.

Tiho im je kneže besidio:
“Da vi znate, mladi krajišnici,
što govori Korner đenerale,
na divanu u Splitu bilomu!

Obećaje plaću i dukalu,
svitlo perje, od zlata medalje,
tko osvoji kulu na Norinu
i isiče Turke Gabeljane.

Ne bi li se u vas pouzdao,
da junačku sreću prokušamo,
da ako nam Bog i srića dade,
ter bijelu kulu osvojimo?”

Ali su mu oni besidili:
“Ti se u nas pouzdati moreš
ka' i u se, kneže Nikolica,
ali evo velike nevolje:

bilu kulu osvojit nećemo
brez galija i brez lumbarada,
jer su u njoj sileni junaci,
po imenu Gabeljani Turci,

a na njoj je žestoko oružje,
brze šibe, ognjeni topovi.
Jedva bi je dužde osvojio,
kamo li će Vladmirović kneže!”

Nikola je njima besidio:
“Ne brin'te se, mladi krajišnici,
kulu ćemo lasno osvojiti
brez galija i brez lumbarada,

jer 'vo brzo turski Barjam iđe,
ić' će Turci gori u Gabelu
ter će klanjat s hodžam i adžijam
i ostalim agam i spahijam.

Onda ćemo udrit iznenada
iz potaje, iz gore zelene,
bilu ćemo kulu osvojiti,
stražu ćemo pod mač okrenuti.”

Što je reka, to se dogodilo:
brzo Turkom, njihov Barjam dođe,
otiđoše klanjat u Gabelu
pivajući uz to polje ravno.

U za čas ga pošli i klanjali,
a gore ga abdest uzimali:
vitezovi iz gore udriše
ter bijelu kulu osvojiše.

U njoj biše dvanaest delija,
Gabeljana, silnih čelebija;
sve ih oni pod mač okrenuše,
duždev barjak na kulu metnuše.

Kad je Korner glase razumio,
mrtvu im je plaću izvadio
i dukalu od svetoga Marka,
neka im je slava kod junaka.

Al' je malo vrime postajalo,
dva miseca, ni manje ni veće,
opet Turci vojsku podigoše,
na Norinu kulu osvojiše.

A kad vidi Korner đenerale,
naoruža tanene galije
pak zaveze uz Neretvu mutnu
i osvoji kulu na Norinu.

U nju meće plaćene vojnike,
još i one mlade krajišnike.
Osta kula do današnjeg danka
pod kriocem Mlečanina Marka.

Korneru se nitko ne čudaše,
kako ju je osvojiti moga;
svak se čudi Vladmirović knezu
i njegovim mladim krajišnicim,

kako su je osvojiti mogli
brez galija i brez lumbarada,
brez nikakve moći i pomoći,
i brez vojske dužda mletačkoga.

Ne čudi se, dragi pobratime,
jer su ono ljute zmije bile,
koji Turkom rane zadadoše
i njihovu zemlju porobiše,
a najveće Vladmirović kneže.

Od njega se sokolić izleže,
po imenu Vladmirović Jure,
od bandura mlađan kapetane,
učini ga Zane đenerale.

Viteški je Jure vojevao
i carevu zemlju porobio:
plino goni, tursko roblje vodi
ter ga daje banu đeneralu,

a on njemu groše i dukate,
od skerleta zelene dolame.
To svidoči Alvis Mucinigo
i kavalir Novkoviću Vule.

Kada Turci konje pokradoše,
sedamdeset na broju ih biše,
brze konje plaćenih konjika,
sve Latina duždevih vojnika,

namira ih namirila biše,
na viteza Vladmirović Jurja
baš u Prudu kod vrila Norina,
s njim bijahu tri druga njegova.

Iz gore je na nje udario,
po gori je Turke rastirao,
dvojici je glavu odsikao,
dobre konje natrag povratio.

Providur je darovao Jurja:
sedamdeset srebrnih talira,
po cekina za konja svakoga,
jer proslavi dužda mletačkoga.

Ali jaspre junakom razdili,
tere su ih u vinu popili.
Vino pili, vazda zdravo bili
i junačke glave odsicali!